Емпатија се учи кроз социјализацију, односно првенствено у родитељском дому, али и у вртићу и школи.
На интернету смо пронашли књигу “The Danish Way of Parenting; What the Happiest People in the World Know About Raising Confident, Capable Kids”, ауторица Alexander i Iben Sandahl , у којој између осталог описују како дански вртићи и школе уче дјецу емпатији кроз паметно осмишљен програм уграђен у обавезни курикулум.
Само да подсетимо, Данци су већ годинама на врху листе најзадовољнијих, најсретнијих и најиспуњенијих нација, па ваља погледати што то они раде добро да се као нација тако осећају. Емпатија је једна од кључних врлина због које се осећају срећнима, јер игра главну улогу у стварању друштвених веза и односа, а здраве друштвене везе и односи највише утичу на наш унутарњи осећај среће. Ако се осећамо вољено, прихваћено, сигурно, заштићено, спокојно и опуштено у друштву драгих људи, једном речју осећамо се – срећно.
Емпатија је вештина која се учи. У данском образовном систему учење емпатије сматра се једнако вредним као и учење математике или књижевности те је саставни дио наставног плана од вртића до краја средње школе. Данци су јако озбиљно схватили резултате бројних студија које говоре да емпатија чини децу емоционално и друштвено компетентнијима и значајно смањује међувршњачко злостављање. Исто тако, емпатична деца постају усешнији и продуктивнији одрасли људи. Најновије студије с два престижна универзитета – Duke i Penn State University, пратила су 750 појединаца кроз 20 година. Они који су још у вртићу знали делити и помагати другој деци, већином су матурирали, уписивали факултете и налазили стални посао. Они који су још у вртићу показивали мање друштвене прилагодљивости, чешће су одустајали од школовања, завршавали су у казнионицама или без посла у одраслој доби.
Како Данци децу у вртићима и школама уче емпатији?
У курикулуму постоји неколико различитих програма, али ауторка споменуте књиге посебно издвајају програм “Klassen Time” (у слободном преводу “Сат за разред”). Деца се у њега укључују с поласком у предшколски вртић, односно са 6 година и похађају га до матуре са 16 година.
Klassen Time одржава се један дан у недељи и траје минимално један сат. Сва деца у разреду окупе се у посебно уређеној учионици за опуштање. Седе на јастучићима, леже на простиркама и опуштено разговарају. Током тог сата свако има право да говори о проблему који га тишти. Било да се ради о проблему између два ученика, проблема с учитељима, с децом која су била безобразна, с градивом које не разумеју или било којим другим школским питањем. Но деца могу причати и о теми која није нужно везана за школу. Разговара се о медијима и вестима које децу плаше, о разводу родитеља, животињама и кућним љубимцима, променама кроз које нека породица пролази. Укратко, деца могу причати о било чему што им заокупља мисли или делује на њихове емоције. Учитељица потом пушта другу децу да коментаришу и да сви заједно као група предлажу решења. На тај начин сва се деца стављају у туђе ципеле и активно нуде помоћ детету које то треба или жели. Често учитељице и учитељи имају свој попис “проблема” које су током недеље приметили, па их поделе с децом и подстичу их опет да деца сама пронађу решење које је праведно, морално, уважава и поштује свако дете у разреду и доноси побољшање у функционирање групе.
Ако у разреду нема никаквог проблема нити озбиљне теме о којој би се разговарало, деца једноставно леже, ћуте, одмарају, маштају, дишу, медитирају и уживају.
Но то није све. Сваке недеље једна је групица деце задужена да за Klassen Time испече познату данску торту према старом рецепту с којом се на крају деца почасте. Свако дете тако има прилике нешто лепо и укусно направити за своје пријатеље из разреда, а сви су дефинитивно пресрећни кад у разред стигне торта!
Главна тема – међувршњачко задиркивање, оговарање и вређање
Пракса показује да деца највише говоре о проблемима с вршњацима, односно о оговарању, социјалном искључивању и задиркивању. Заједничким расправама такве се ситуације сасечу одмах у корену па ретко долази до злостављања и физичке агресивности међу децом.
Најважнија ствар је да се свакога саслуша и да се децу подстакне да покушају да схвате како се неко други осећа и зашто се тако осећа. Сва решења до којих разред долази базирају се на слушању и стварном разумевању ученика.
Замислите само какве би дугорочне, позитивне, друштвене промене такав програм донио у нашем друштво. Да се само један сат недељно, од 6. до 16. године децу учи слушати другога, разговарати, покушати се ставити у позицију неког слабијег од себе и помоћи му пронаћи решење, не бисмо се требали бојати за њихову будућност. Друштвене везе и емоционална повезаност били би деци и будућим генерацијама једнога дана моћно оружје за борбу против свих недаћа и несрећа, односно добра подлога да се осећају срећно, задовољно и вољено.