Реакција на један од најчитанијих текстова на нашем порталу: Ја сам та мајка која учи своје дете да врати ако га неко први удари стиже од педагога Снежане Голић. Други угао гледања који такође треба чути.
У највећем броју случајева оно што не могу да реше родитељи, васпитачи, наставници – не може ни дете. Ако је ваше дете дошло у сукоб и добило ћушку, ударац од неког вршњака, ваш савет „Па врати му“, додатно ће оптеретити дете. Ту настаје низ проблема. Лепо васпитано дете ће изузетно тешко поднети критику свог васпитача/учитеља, а неминовно ће након туче бити опоменуто и укорено. За већину деце до поласка у школу, а и касније, већи је стрес непоштовање правила институције коју похађају, него било шта што вршњак може да им уради. Немојте то заборавити.
И? Да ли онда дете мора да трпи вршњачко насиље? Наравно да не, али у сваком случају је по дете штетно да решава само проблеме овог типа. То је дужност одраслих. Васпитач или учитељ је често немоћан да самостално позитивно реши све конфликте ситуације, али иза свакога ко директно ради са децом стоји Тим за заштиту од насиља, који је у обавези да реагује. То је право Вашег детета и немојте дозволити да вам га било ко одузме. Самим тим васпитач или наставник не могу се представити немоћним пред родитељима и ту завршити тему. Они су обавезни да Тим упознају са случајем и покрену разматрање на вишем нивоу. Уколико се родитељи детета које врши насиље не одазивају на позиве из школе/вртића и слично, то се сматра занемаривањем детета и у процес се укључује Центар за социјални рад. Питање за вас у таквој ситуацији је: да ли је о насиљу реч? Покушајте да процените.
Можда ваше дете може заузимањем другачијег става да се заштити, а за то му је неопходна помоћ, стручна или ваша. Можда ће му значити да научи да није важно шта ко прича о њему и да би требало да верује у себе и своје изборе и да се не обазире се на опаске са стране. Можда му треба загрљај и разговор, неки релаксирајући хоби, подршка при социјализацији… Све ће му помоћи више од штурог савета: „Буди исти као он и врати му“. Већина деце може и сама тога да се сети, али процењују да је сувише ризично. Уље на ватру доливају родитељи који додатно понизе своје дете коментарима о његовим тобоже слабостима и неспособности да се снађе и одбрани. Таквим родитељима би било интересантно понудити да одмере снаге са неким јачим и агресивнијим од себе. Насиље је терен насилника и нереално је очекивати надмоћ детета које не осећа бес, агресију нити жељу за обрачуном. А срећна деца то не осећају. То је као да убаците у базен дете које не зна да плива и посаветујете га да победи искусног пливача. Па и нисте му од неке помоћи. У сваком случају бар до завршетка нижих разреда основне школе одрасли би морали да решавају озбиљне проблеме. Чак иако систем потпуно „закаже“, преузмите на себе. Контактирајте родитеље другог детета. Не остављајте дете само.
У старијим разредима тема је све озбиљнија. Савет родитељима је да са децом полемишу о што више ситуација како би дете научило да ПРОЦЕНИ СИТУАЦИЈУ што боље. Ево неких примера:
1. Три момка, физички јака и спремна враћају се из изласка и срећу се са групом навијача. Навијачи почињу са провокацијама. Да ли је решење да момци покушају да побегну или да им „врате“? Уколико се потуку, да ли ће навијачи постати смиренији и више никога неће дирати? Или ће их сутрадан наћи и покушати освету? Где је крај? Који је смисао?
2. Ноћ је и долази отац у алкохолисаном стању, буди мајку и туче је. Дете се буди и отац га истуче. Ујутру га без задовољених основних потреба шаљу у школу. Дете је пуно беса и без воље за животом, јер лепоту живота не препознаје. Свеједно му је шта ће бити са њим, па се за себе уопште не боји. Среће се са Вашим сином и отима му ужину. Да ли је боље да тај конфликт реше сами или да укључе одрасле?
Довољно примера да закључимо да није прави савет „врати му“, већ „процени ситуацију“. Када би деца то лако научила или знала шта тачно значи „врати му“ , била би законски кажњавана за своје грешке и у потпуности одговорна за своје поступке. Када је конфликт између деце у питању најчешће обе стране мисле да су само вратиле.
Важан савет је да се преко родитеља деце из разреда и наравно наставника, детаљније распитате, уколико сумњате на озбиљне облике насиља. Можда дете не жели да Вас узнемирава, па Вам не говори целу истину. Деца много отвореније препричавају догађаје када нису актери истих.
Питајте себе: да ли ћемо их спремати за озбиљна занимања, где су тактика, тимски рад и самоконтрола предуслови или за „луде деведесете“.
Много више разумевања, емпатије, тактике и труда за решавање проблема вршњачког насиља треба од савета „врати му“ и жао ми је што смо лаки на тако великим речима.
Не препуштајте своју децу случају. Уозбиљите се.
Снежана Голић, педагог