Reakcija na jedan od najčitanijih tekstova na našem portalu: Ja sam ta majka koja uči svoje dete da vrati ako ga neko prvi udari stiže od pedagoga Snežane Golić. Drugi ugao gledanja koji takođe treba čuti.
U najvećem broju slučajeva ono što ne mogu da reše roditelji, vaspitači, nastavnici – ne može ni dete. Ako je vaše dete došlo u sukob i dobilo ćušku, udarac od nekog vršnjaka, vaš savet „Pa vrati mu“, dodatno će opteretiti dete. Tu nastaje niz problema. Lepo vaspitano dete će izuzetno teško podneti kritiku svog vaspitača/učitelja, a neminovno će nakon tuče biti opomenuto i ukoreno. Za većinu dece do polaska u školu, a i kasnije, veći je stres nepoštovanje pravila institucije koju pohađaju, nego bilo šta što vršnjak može da im uradi. Nemojte to zaboraviti.
I? Da li onda dete mora da trpi vršnjačko nasilje? Naravno da ne, ali u svakom slučaju je po dete štetno da rešava samo probleme ovog tipa. To je dužnost odraslih. Vaspitač ili učitelj je često nemoćan da samostalno pozitivno reši sve konflikte situacije, ali iza svakoga ko direktno radi sa decom stoji Tim za zaštitu od nasilja, koji je u obavezi da reaguje. To je pravo Vašeg deteta i nemojte dozvoliti da vam ga bilo ko oduzme. Samim tim vaspitač ili nastavnik ne mogu se predstaviti nemoćnim pred roditeljima i tu završiti temu. Oni su obavezni da Tim upoznaju sa slučajem i pokrenu razmatranje na višem nivou. Ukoliko se roditelji deteta koje vrši nasilje ne odazivaju na pozive iz škole/vrtića i slično, to se smatra zanemarivanjem deteta i u proces se uključuje Centar za socijalni rad. Pitanje za vas u takvoj situaciji je: da li je o nasilju reč? Pokušajte da procenite.
Možda vaše dete može zauzimanjem drugačijeg stava da se zaštiti, a za to mu je neophodna pomoć, stručna ili vaša. Možda će mu značiti da nauči da nije važno šta ko priča o njemu i da bi trebalo da veruje u sebe i svoje izbore i da se ne obazire se na opaske sa strane. Možda mu treba zagrljaj i razgovor, neki relaksirajući hobi, podrška pri socijalizaciji… Sve će mu pomoći više od šturog saveta: „Budi isti kao on i vrati mu“. Većina dece može i sama toga da se seti, ali procenjuju da je suviše rizično. Ulje na vatru dolivaju roditelji koji dodatno ponize svoje dete komentarima o njegovim tobože slabostima i nesposobnosti da se snađe i odbrani. Takvim roditeljima bi bilo interesantno ponuditi da odmere snage sa nekim jačim i agresivnijim od sebe. Nasilje je teren nasilnika i nerealno je očekivati nadmoć deteta koje ne oseća bes, agresiju niti želju za obračunom. A srećna deca to ne osećaju. To je kao da ubacite u bazen dete koje ne zna da pliva i posavetujete ga da pobedi iskusnog plivača. Pa i niste mu od neke pomoći. U svakom slučaju bar do završetka nižih razreda osnovne škole odrasli bi morali da rešavaju ozbiljne probleme. Čak iako sistem potpuno „zakaže“, preuzmite na sebe. Kontaktirajte roditelje drugog deteta. Ne ostavljajte dete samo.
U starijim razredima tema je sve ozbiljnija. Savet roditeljima je da sa decom polemišu o što više situacija kako bi dete naučilo da PROCENI SITUACIJU što bolje. Evo nekih primera:
1. Tri momka, fizički jaka i spremna vraćaju se iz izlaska i sreću se sa grupom navijača. Navijači počinju sa provokacijama. Da li je rešenje da momci pokušaju da pobegnu ili da im „vrate“? Ukoliko se potuku, da li će navijači postati smireniji i više nikoga neće dirati? Ili će ih sutradan naći i pokušati osvetu? Gde je kraj? Koji je smisao?
2. Noć je i dolazi otac u alkoholisanom stanju, budi majku i tuče je. Dete se budi i otac ga istuče. Ujutru ga bez zadovoljenih osnovnih potreba šalju u školu. Dete je puno besa i bez volje za životom, jer lepotu života ne prepoznaje. Svejedno mu je šta će biti sa njim, pa se za sebe uopšte ne boji. Sreće se sa Vašim sinom i otima mu užinu. Da li je bolje da taj konflikt reše sami ili da uključe odrasle?
Dovoljno primera da zaključimo da nije pravi savet „vrati mu“, već „proceni situaciju“. Kada bi deca to lako naučila ili znala šta tačno znači „vrati mu“ , bila bi zakonski kažnjavana za svoje greške i u potpunosti odgovorna za svoje postupke. Kada je konflikt između dece u pitanju najčešće obe strane misle da su samo vratile.
Važan savet je da se preko roditelja dece iz razreda i naravno nastavnika, detaljnije raspitate, ukoliko sumnjate na ozbiljne oblike nasilja. Možda dete ne želi da Vas uznemirava, pa Vam ne govori celu istinu. Deca mnogo otvorenije prepričavaju događaje kada nisu akteri istih.
Pitajte sebe: da li ćemo ih spremati za ozbiljna zanimanja, gde su taktika, timski rad i samokontrola preduslovi ili za „lude devedesete“.
Mnogo više razumevanja, empatije, taktike i truda za rešavanje problema vršnjačkog nasilja treba od saveta „vrati mu“ i žao mi je što smo laki na tako velikim rečima.
Ne prepuštajte svoju decu slučaju. Uozbiljite se.
Snežana Golić, pedagog