Често ћете на родитељским прославама видети децу како се гањају око столова, а једна мудра главица се сместила међу одраслима и у тишини слуша њихове разговоре. Неки малишани једноставно више време воле да проводе са одраслима, а не са својим вршњацима. Зашто се то догађа и је ли то нешто што би нас требало забринути?
Према психологу Kарен Мајорс, не постоји један универзалан разлог због којег нека деца одлучују да своје време проводе са одраслима. “Можда деца нису често имала прилике да комбинују друштво одраслих и својих вршњака. Прворођена деца често су навикла на друштво одраслих и њихове разговоре, па то настављају тражити у приликама када могу бити с другом децом. Друга деца су можда само стидљива и премало самопоуздана у социјалним контактима, па им је лакше да буду у позитивној интеракцији с одраслима”.
Одрасли понекад деци, исто тако, нуде друштво у којем се осећају цењени. Kада дете одраслима прича о тракторима или диносаурсима, одрасли слушају и одобравају, па чак и хвале. Вршњаци би га прекинули за минут.
Интелигенција и друштво одраслих особа
Понекад потребу за дружење с одраслима повезујемо с даровитошћу и високом интелигенцијом код деце. Деца прилазе особама с којима могу успоставити неки облик повезаности, па даровита деца понекад бирају одрасле за дружење јер с њима могу лакше и боље комуницирати. Kад су даровита деца малена, имају понекад тешкоћа с повезивањем с децом јер су њихови интереси другачији, њихово језичко изражавање је напредније и често се досађују у друштву вршњака. Стога се лакше повезују с одраслима, јер им се одрасли обраћају на некој другој, односно на њиховом нивоу.
Ипак, неки психолози имају другачије мишљење по овом питању. Наиме, деца просечне интелигенције коју су пуно размазили и даје им се пуно позитивне пажње у породици, могу пођеднако интензивно тражити друштво и других одраслих, јер се то показало као добро искуство.
Разлог за бригу?
Неки психолози, попут горе споменуте Kарен Мајорс, сматрају да има разлога за бригу. “Пријатељства међу децом су од виталне важности за изградњу идентитета и осећаја самопоуздања. Деца не морају нужно бити популарна и имати гомилу пријатеља, али потребно им је неколико посебних пријатеља”, сматра др. Мајорс. Велики део самопоуздања код деце гради се током преговарања и дружења с вршњацима. Осим тога, играње с другом децом учи их вештинама као што су сарадња, тимски рад, поштивање других и њихових потреба, а које ће им помоћи да постану срећне одрасле особе.
Шта предузети?
Уколико сте и ви родитељи који код куће имају малишана фиксираног на друштво одраслих, пре свега размислите о себи, каже Kарен Мајорс. Питајте се подстичете ли своје дете да склапа пријатељства или га награђујете због тога што вам исказује велику наклоност и поклања пуно пажње и времена.
“Неки родитељи и нехотице подстичу код детета одређено понашање. Можда осећају да ће ‘изгубити’ своје дете ако се оно буде пуно дружило с пријатељима; или једноставно желе заштити дете од потенцијално болних искустава учења како се опходити према вршњацима”, каже др. Мајорс.
Kао и многе друге, фиксација на одрасле је развојна фаза и нешто што ће деца свакако настојати да прерасту и превладати у тренутку када крену у школу. Уколико пак дете упоредно настави с навиком дружења с одраслима, треба видети и позитивну страну свега. Уколико вас деца воле и воле с одраслима из породице да проводе време, онда знајте да добро обављате свој посао као родитељи. Многи одрасли уопште не слушају децу, а они клинци који воле ваше друштво очито се осећају вољенима и цењенима с ваше стране.
Извор: superbeba.com