Često ćete na roditeljskim proslavama videti decu kako se ganjaju oko stolova, a jedna mudra glavica se smestila među odraslima i u tišini sluša njihove razgovore. Neki mališani jednostavno više vreme vole da provode sa odraslima, a ne sa svojim vršnjacima. Zašto se to događa i je li to nešto što bi nas trebalo zabrinuti?
Prema psihologu Karen Majors, ne postoji jedan univerzalan razlog zbog kojeg neka deca odlučuju da svoje vreme provode sa odraslima. “Možda deca nisu često imala prilike da kombinuju društvo odraslih i svojih vršnjaka. Prvorođena deca često su navikla na društvo odraslih i njihove razgovore, pa to nastavljaju tražiti u prilikama kada mogu biti s drugom decom. Druga deca su možda samo stidljiva i premalo samopouzdana u socijalnim kontaktima, pa im je lakše da budu u pozitivnoj interakciji s odraslima”.
Odrasli ponekad deci, isto tako, nude društvo u kojem se osećaju cenjeni. Kada dete odraslima priča o traktorima ili dinosaursima, odrasli slušaju i odobravaju, pa čak i hvale. Vršnjaci bi ga prekinuli za minut.
Inteligencija i društvo odraslih osoba
Ponekad potrebu za druženje s odraslima povezujemo s darovitošću i visokom inteligencijom kod dece. Deca prilaze osobama s kojima mogu uspostaviti neki oblik povezanosti, pa darovita deca ponekad biraju odrasle za druženje jer s njima mogu lakše i bolje komunicirati. Kad su darovita deca malena, imaju ponekad teškoća s povezivanjem s decom jer su njihovi interesi drugačiji, njihovo jezičko izražavanje je naprednije i često se dosađuju u društvu vršnjaka. Stoga se lakše povezuju s odraslima, jer im se odrasli obraćaju na nekoj drugoj, odnosno na njihovom nivou.
Ipak, neki psiholozi imaju drugačije mišljenje po ovom pitanju. Naime, deca prosečne inteligencije koju su puno razmazili i daje im se puno pozitivne pažnje u porodici, mogu pođednako intenzivno tražiti društvo i drugih odraslih, jer se to pokazalo kao dobro iskustvo.
Razlog za brigu?
Neki psiholozi, poput gore spomenute Karen Majors, smatraju da ima razloga za brigu. “Prijateljstva među decom su od vitalne važnosti za izgradnju identiteta i osećaja samopouzdanja. Deca ne moraju nužno biti popularna i imati gomilu prijatelja, ali potrebno im je nekoliko posebnih prijatelja”, smatra dr. Majors. Veliki deo samopouzdanja kod dece gradi se tokom pregovaranja i druženja s vršnjacima. Osim toga, igranje s drugom decom uči ih veštinama kao što su saradnja, timski rad, poštivanje drugih i njihovih potreba, a koje će im pomoći da postanu srećne odrasle osobe.
Šta preduzeti?
Ukoliko ste i vi roditelji koji kod kuće imaju mališana fiksiranog na društvo odraslih, pre svega razmislite o sebi, kaže Karen Majors. Pitajte se podstičete li svoje dete da sklapa prijateljstva ili ga nagrađujete zbog toga što vam iskazuje veliku naklonost i poklanja puno pažnje i vremena.
“Neki roditelji i nehotice podstiču kod deteta određeno ponašanje. Možda osećaju da će ‘izgubiti’ svoje dete ako se ono bude puno družilo s prijateljima; ili jednostavno žele zaštiti dete od potencijalno bolnih iskustava učenja kako se ophoditi prema vršnjacima”, kaže dr. Majors.
Kao i mnoge druge, fiksacija na odrasle je razvojna faza i nešto što će deca svakako nastojati da prerastu i prevladati u trenutku kada krenu u školu. Ukoliko pak dete uporedno nastavi s navikom druženja s odraslima, treba videti i pozitivnu stranu svega. Ukoliko vas deca vole i vole s odraslima iz porodice da provode vreme, onda znajte da dobro obavljate svoj posao kao roditelji. Mnogi odrasli uopšte ne slušaju decu, a oni klinci koji vole vaše društvo očito se osećaju voljenima i cenjenima s vaše strane.
Izvor: superbeba.com