Одличан одговор једног нашег читаоца на текст Писмо маме из Аранђеловца просветним радницима пристигао је данас на наш сајт. Прочитајте га и поделите у коментарима своје ставове и мишљења.
Поштована „Мама”,
Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи.
Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише.
Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога.
Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује.
Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака.
Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом…
Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази.
На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”…
Moмчило