Пре само две недеље десило се неколико случајева насиља у школи. Нешто вршњачког, нешто деце према наставницима. Био је и протест просветних радника. Сећамо ли се још тога? Не верујем. О томе се више не прича, и, као што рекох, школа је увек вест за један дан.
Матрица је увек иста. Деси се нешто страшно. Јавност се узбуни. Портали се усијају. Насловне стране износе „шокантне“ детаље. Синдикати се наљуте. Надлежно министарство се огласи у смислу саучешћа, бриге, претње и обећања. По зборницама се продискутује. И… ништа. Све се смири. Кола настављају да кламћу, систем да меље, наставници да слежу раменима, а деца да трпе.
Сетих се, поводом тога, једног мог професора из средње школе, сјајног стручњака у својој области, високо образованог, али са извесним проблемом у понашању и комуникацији. Ми ђаци смо то обилато користили. Пред сваки контролни смо на катедри кредом и сунђером остављали по неку видну флеку. Знали смо да ће професор читавог часа гледати само у то и прстом обилазити око исцртаног. Нешто га је магнетски прикивало за те тачке, а ми смо без страха преписивали.
Данас ми понашање у нашем друштву личи управо на овог професора. Или на мало дете коме у нападу беса само променимо фокус дајући му другу играчку. Старе жене су за ово знале да кажу: „Немој да плаче, залажи га мало.“
Тако и просвету залагују мало деценијама и она пасионирано кружи око фиктивно ударених тачака пропуштајући суштину. Тако је доспела на дно, постала друштвена врећа за пражњење, доживела суноврат и кружи безглаво у свом малом простору, без наде, али и без велике бриге или амбиције да се отрезни, да истраје у бесу, не дозволи одустајање и остане видљива. Да почне себе схватати као темељ свега постојећег. Да подигне главу и уразуми се једном. Да подигне свест овом друштву коме само образовање и васпитање могу помоћи пре него што се суноврати у непостојање.
За годину дана је наша школа постала синоним за насиље. И то за некажњено насиље. За насиље коме још увек не знамо ни повод, ни исходиште. И сваки пут се око тога много викало. Затим су стигла обећања. Или договори. Дате су одговарајуће изјаве. И најаве. Формиране радне групе. Стигли мејлови са упутствима и захтевима. И…опет ништа. После мрштења на свим нивоима, стигле су нове вести, нови друштвени проблеми, нове преокупације. Вика се преселила на следећи ниво, главе су се окренуле ка другим хоризонтима. А просвета је остала да психотично опцртава тачке, тенденциозно и стратешки постављене. Јер неко намерно све то ради. Намерно нам окреће поглед ка стварима које ће нам закратко преокупирати пажњу док не заборавимо куд смо у свом незадовољству пошли. И ми то дозвољавамо. Свесно или несвесно? Па, сад, ако свесно занемарујемо своје базичне потребе, треба нам помоћ, и то стручна. Ако то радимо несвесно, онда смо недостојни и глупи. Тешко је изабрати. У сваком случају смо за посматрање и анализу. И психолошку и социолошку. Интелигенцију ћемо оставити за неки други пут.
Јер, после претучених наставника, и састанка наших синдиката са две министарке, добили смо обећање да ће статус просветног радника и његова заштита бити изједначена са адвокатима. Али до краја године. Ми смо лепо покупили своје пинкле, спаковали торбице и задовољно се вратили у разред. Да чекамо.
После најновијих случајева злостављања деце у школама, после драстичног случаја сексуалног злостављања у једном вртићу, још увек не знамо ништа. Нити питамо. Само чекамо.
После обећања да ће број ученика по одељењима бити смањен, чекамо. Али узалуд. Јер ова уредба, тако бомбасто најављена, не односи се на све разреде. Само на први и пети у основној школи.
После најновије анализе ПИСА тестова, анализе успеха на малој матури, чекамо. Не зна се кога. Не зна се шта. Месију? Божије провиђење? Јер нема никакве реакције у стручној јавности која би актуелизовала овај проблем и подигла га на национални ниво. И оставила га довољно дуго живим док се надлежни не освесте, па их буде срамота. Јер, и нечињење у спречавању злочина је, такође, злочин. Ово је злочин према нашој деци, подмукла омерта у којој сви учествујемо.
После више упозорења да у школама неће имати ко да ради, неколико ректора је дало своје предлоге за решење ове ситуације. Али и овде чекамо. Чекамо да их неко примети.
Чекамо, чекамо, чекамо…а за то време нам, као средство за умирење, нуде бесомучно тупљење зуба око прескупих уџбеника, белосветске политике, шарених лажа о бољем животу који ће почети прекосутра, трачева са естраде. Цртају нам тачке око којих се гложимо и распадамо, залагују нас и возе се на колективној психози коју производе. А нама је темељ урушен. Препуштен клизишту које га гута. И десиће се оно што је у стиху рекао песник нобеловац: „And it’s a hard rain’s a-gone fall“. У ствари, кад мало боље размислим, цела песма је налик нама. Можда је уврстити у школски програм као објашњење и искупљење. Ваљда нас је бар мало стид.
Ауторка је професор српског језика и књижевности