Некада, у лето, улице су биле пуне деце. Цртали смо школице. Играле смо се ластиша. Трчкарали смо до оближњег паркића. Седели на степеништу испред нечије зграде. Дечаци су играли кликере и тапкали сличице, „животињског царства“ или слике фудбалера. Девојчице су носале своје играчке, а срећнице су имале и колица за своје лутке. Неко је имао тротинет. После смо возили ролшуе. Играли смо се по двориштима, па и по школским двориштима, између две ватре. По цео боговетни дан, поготово кад смо били на распусту, или у време викенда, нисмо улазили у кућу. Заједно смо читали Политикин Забавник.
Kад би пали велики летњи пљускови, маме би нас пуштале не само да покиснемо, него и да босоноги гацамо по барицама. Ишли смо са мајкама на пијацу. Са очевима смо ишли да бирамо лубенице. Трчкарали смо и по десет пута дневно да мамама купимо зејтин, или прашак за пециво, или млеко за шне нокле. Ми смо морали да сапуном перемо руке и лица умусављена од земље, сладоледа, лубенице и креде, јер је и детињство било мусаво и несавршено и фантастично и забавно, пуно расцопаних колена и огреботина.
Сећам се овога свега, јер ми је нешто необично – све ређе виђам децу на улици. Kао да смо постали Њујорк или Париз, некако одjедном изгледа, као да су деца склоњена у удобне собе, у играонице, на посебна места за играње и дружење, за живот који се одвија потпуно другачије него онда када су деца расла играјући се испод прозора, и викала „Мама, снеси ми бицикл, или лопту“.
Нисам дуго видела децу која су изула сандале да шљапкају по барицама, јер град више није место у коме се безбедно кисне, и игра, и дружи и живи.
Али зато, деца су све чешће у кафанама и кафићима, трче између столова, као да су у парку, лудећи од досаде, деца све чешће зевају на касним концертима, или у шопинг моловима у којима трчкарају за мајкама погледа замагљених шаренилом и неонским осветљењем, навикла на климу, аутомобиле, затворене просторе, светлуцаве екране и тишину усред свеопште буке.
Или су, као и њихови родитељи, све дуже закована за екране својих телефона или компјутера.
Па онда испада да лето долази џабе, и да летње кише падају узалуд, кад ни Босоноги који је, онда, хтео да пољуби небо, не би овде више имао с ким да се игра.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор: AllMe