Љубав обезвремењује човека, узноси га изван услова времена. Тиме време нема власт над човеком, без обзира што он и даље остаје смртан, што остаје рањен временом. Смисао љубавног догађаја једино човека чини живим, и то не само у времену, него и након њега.
Небојша Дугалић, глумац и професор глуме и његова жена Драгана у октобру славе 17 година брака. Родитељи су петворо деце . Једног облачног јулског јутра причао нам је о потреби да љубављу разумемо друго биће, суштини драматике људских односа, својој баки Росанди, о гневу који ојачава један брак, о томе шта учи од своје деце, о рањивости у браку и многоликим осмишљењима љубавног односа…
У октобру ћете прославити седамнаест година брака. Седамнаест каквих година?
Брак је интензивна упућеност двоје људи једно на друго по многим основама. Он подразумева много труда око самопревазилажења, обуздавања својих слабости и доспевања до оног другог. Kао и сам живот, било да је у питању пријатељство, брак, родитељство, братство, сестринство – то је позив на труд и подвиг да себе подметнемо другоме као подлогу да он узрасте и да обоје узраста у том самопревазилажењу.
Kако се у браку одвија то узајамно узрастање?
Истина неког доброг односа не зависи само од наше добре намере и од тога колико се човек труди. Истина тог односа зависи, осим од обостране спремности, и од природе карактерног склопа, тј. карактерних склопова тог сусрета у коме се однос збива. Постоје карактери који нису компатибилни, нису један другом подстицајни за узрастање.
А ипак су у браку?
Да. И то врло често буде велики проблем. Тај интензитет прве заљубљености заведе човека на један однос који по неким своји датостима нема предиспозицију за останак. Међутим, то не значи да су датости примарне у једном односу, јер датости и јесу ту да се превазилазе, Kарактерне предиспозиције су врло упорне, жилаве, својеглаве – пошто имају неку своју хировитост, хоће своје. Свака драма људских односа заснована је на непомирљивости две тежње два различита бића. То је и људски и врло драматично. Људски је да човек има тежње, да нечему тежи, да нешто хоће с обзиром на своје биће и све оно што је у њему. Све наравно зависи од спремности да се кроз те драматичне преломе опет човек самопревазилази и да нађе језик за рану другога, јер и другог исто боли, како боли и мене док траје болност једног односа.
Значи, опраштати.
Опраштање је само један од аспеката измирења јер није само ствар у томе да се некоме опрости оно чиме нас је заболео, него је ствар у томе да се нађе појам, језик који ће по истини именовати такву озледу, који ће разумети слабости из којих је таква озледа дошла. Човек док љубављу не разуме друго биће не може ни да нађе начин да превазиђе тешкоћу у неком односу. То је врло тешко и болно јер је у сваком бићу природно усађен неки егоцентризам, самољубље, свако воли оно своје и за своје слабости имамо врло разумевања и сматрамо их саморазумљивим или чак љупким. Најчешће нас у другоме највише погађају управо оне слабости у којима смо и сами слаби, оне особине које су и наше најгоре особине. Међутим, то је контекст у коме човек треба да извојује битку за љубавни однос, за осмишљње себе и другога кроз љубав. Нема другог начина осим да се кроз такво болно превазилажење себе узрасте до мере у којој ћемо волети другога као себе самога. А то као себе самога не подразумева само неку спољашњу меру љубави – у смислу толико колико и себе – него пре свега значи волети другога са свешћу да је он као и ја пођеднако смртан и пођеднако боголик. То је сасвим другачија перспектива, другачији основ за поглед на љубав. Дакле, ако се сећамо да смо сви пођеднако смртни, и ако је то сећање у нама истински живо, онда ћемо много мање имати подлог за сукоб са другим. Владика Николај на једном месту каже: „Kако се лекар може љутити на болесника што је болестан?“ Исто тако, како се човек може љутити на човека који је слаб, кад сам и ја слаб, чак често и више од другог. Људски је љутити се, али апостол Павле каже: „Гневите се али не грешите, да не зађе сунце над вашим гневом“. Ако је љубав оквир неког односа, онда гнев није гнев који ће убити, који ће га поништити, него нешто што из љубави дозива другог у однос. И онда је таква гневност нешто што се да превазићи, чак и ојачава однос, може да донесе нешто добро.
Дан у браку који никада нећете заборавити?
Нећу ни један.
Моја бака по мајци, Росанда, дивна жена, врло млада је остала удовица јер јој је муж погинуо четрдесет треће на Сутјесци. Она је остала удовица са 28 година и троје деце. Kао мали често бих је запиткивао о деда Стојану и колико дуго је са њим била у браку. А она каже: „Е мој сине, девет година али као девет дана“. То осећање времена када неко пребива у љубави добија потпуно други значај. Опет се сећам Владике Николаја који каже: „Kад љубав љубави хита у сусрет, онда не постоји време него постоји само та хитња једног ка другом“. То је и јесте суштина смисла љубави. Љубав обезвремењује човека, узноси га изван услова времена. Тиме време нема власт над човеком, без обзира што он и даље остаје смртан, што остаје рањен временом. Смисао љубавног догађаја једино човека чини живим, и то не само у времену, него и након њега.
Шта је на првом месту у вашем браку?
Приоритети се увек мењају, с обзиром на околности и сутуације, али пре свега је важно да човек буде у некој будној одговорности спрам догађаја у свим брачним односима, било да је то супружански однос или однос према деци. То је и физички посао, јер треба прехранити толико уста и обезбедити све што треба. Он изискује много времена, али уколико се човек труди да буде одговоран према тим изазовима, онда приоритети сами себе намећу. Сваки тренутак је важан јер у њему човек може или изгубити другога или га добити на један нови, дубљи начин, постати му ближи, заволети га јачом љубављу. То је оно што сматрам примарном мишљу која одређује било које поступање у браку.
Све зависи од начина на који човек разуме смисао неког свог присуства у нечему, свог ангажмана јер из тога како разуме смисао свог постојања у некој заједници произилази све друго. Ако се брак доживљава само као једна споразумна оперативна заједница која постоји само зарад рађања деце и неког заједничког лакшег живота, онда он нема предиспозицију за озбиљно осмишљење. Међутим, ако се на брак пре свега гледа као на један вид литургијске заједнице, на њен продужетак, на заједницу која циља на вечну нераскидивост два бића, онда је смисао сасвим други. Ако смо ту Христа ради, ако смо ради остварења оне љубави на коју смо позвани Христом, онда тај брак има основ за узрастање. А ако смо ту само зато да бисмо се родили, свадбовали и сахрањивали, какав је смисао нашег живота?
Ако постоји та врста свезе у браку, онда су могућа многолика осмишљења тог односа и могуће је да се човек радује у тим односима. Нажалост, нама дуго није понуђена могућност да тако разумевамо однос према другом а камоли браку.
Kад човек промени концепт, оквир из кога сагледава живот, многе ствари буду тешке само у почетку, а када се крене у такав труд и подвиг схвати се да је заправо то бреме лако. Ако себе утемељимо на такав начин, гледајући себе из вечности, на шта смо позвани, и ако то одређује наша поступања, онда то постаје наша природа и постаје саморазумљиво да ћемо поступати у складу са тим циљем. Kао што каже један светитељ, кад су га питали о односу љубави и слободе: „Љуби Бога, па чини шта хоћеш“, зато што је знао да ако човек воли Бога, онда ће по природи те љубави чинити све оно што је по Богу. Kад некога стварно волимо све чинимо да му покажемо ту љубав. Дакле, чинимо шта хоћемо, али чинимо из саме љубави.
Тајна очувања брака?
Тешко је говорити уопштено али све зависи како разумевамо појам очувања и опстанка. Очување и опстанак једног односа не схватам само као просто једно заједничко трајање у времену. Опстанак и очување се дешава унутар човека, унутар два бића и то је могуће само ако постоји сагласност око смисла једног односа. Јер ако ја на један начин видим смисао неког односа и тежим неком смислу у том односу, а неко други на други, онда је то врло драматично и често врло тешко помирљиво. Потребна је огромна снага и љубав да се успостави нека заједничка мера јер су врло често односи међу људима у најбољем случају сведени на “мирољубиву активну коегзистенцију”. Међутим, један однос не опстаје зато што је у некаквој коегзистенцији. Опстанак јесте опстанак само ако постоји заједничко радовање над смислом односа, ако нам је осећање смисла исто, или бар слично, ако можемо обоје да се на исти начин радујемо ономе што нас осмишљава. И то је тежак и радостан подвиг. И стваралачки. Јер да би се створио неки смисаони оквир сапостојања два бића мора се уложити много труда и креативности. Одговорност сваког појединца у том односу је да изнађе смисао за оног другог, могућност, да му обезбеди простор у коме ће се остварити као биће које себе осећа смисленим. У принципу, смисленост односа се збива онда када равним снагама учествујемо у том смислу, јер само тада креативност у градњи једног односа има своју пуну меру. До те равне снаге треба много да би се доспело. Свако у том успостављању равне снаге треба да се потруди над истим смислом, а то врло често није лако.
Шта се дешава када је једна особа рањена више од оне друге, ако је прошла ствари у детињству, одрастању због којих и брак може да пати?
Увек је та злед, свеједно ког порекла она била, нешто што је једна од ствари која ради против тога да човек себе оствари као целовито биће у једном односу. Те различите зледи које смо понели са собом, свеједно одакле и како, и у ком тренутку живота – ми доносимо целу своју историју и све што нас је у тој историји одредило, пред друго биће. Наравно да су ране оно што човек најтеже заборавља – то шта га је болело, на који начин… Осетљивости на нашу рану врло често одређују сва наша поступања. Сваки проблем у једном односу јесте пре свега заснован на рањивости, на непомирљивости различитих рана – јер једна рана не подноси другу. И то је парадокс и тужна чињеница нашег постојања. Иако знамо колико смо сами рањени и рањиви, немамо слуха за рану другога, него нам рана другога служи да је још више озледимо да би нас мање болела наша. Међутим, однос са другим бићем и јесте нешто то би требало између осталог да буде контекст нашег исељења, уцељења, да постанемо цели, а нисмо цели све док су по нама ране.
Можемо ли бити целовити овде, у овом животу?
Позвани смо речима: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Дакле, ми, иако смртна бића, можемо узрасти до те мере, с обзиром да су то речи самога Христа. Он нас не би звао на нешто што нам није дато као могућност. То пре свега значи да волимо љубављу којом он воли свет и све нас. Човека рана и боли зато што нема довољно љубави. Ако би смогао снаге да некако узрасте у љубави, рана не би била таква рана. Била би само позив на љубав. Јер како иначе објаснити чињеницу да је и сам Христос страдајући на крсту и будући распињан од оних који су распомамљено викали испод крста, у том тренутку вапио Оцу – опрости им, не знају шта чине. Он тада поступа по налогу љубави а не по налогу своје ране. Наравно, та мера је страшна и велика и огромна, нама је чак врло тешко и да је мислимо, али свако од нас може да направи аналогију са некаквим својим искуством љубави према било коме. За истинског родитеља, на пример, не постоји ствар коју не би учинио за своје дете, у којој не би поништио своје постојање зарад очувања постојања детета. То је само аналогија наше могућности да волимо. Ако знамо да можемо на тај начин да волимо, без обзира колико нас је то дете ранило неким својим поступком, или колико смо сами рањени било чиме, тај налог у љубави превазилази сваку рану. Сваки човек то може имати као неко референтно искуство у контексту очувања неког односа када мисли о мери љубави која је проговорена на крсту.
Тешко је прогутати рану, заборавити да нас је неко да одређени начин ранио. Врло је тешко, пошто та рана увек ради у човеку. Ако дозивамо Христа и обраћамо се Богу да Он ту рану учини оном која ће израсти у љубав, онда ћемо сасвим другачије гледати на своју рану.
Најважнија ствар коју отац може да учини за своју децу?
Мора да учини много важних ствари.
Деца су заиста невероватни детектори истине. Гледајући у однос између оца и мајке усвајају модел и то је први модел који виде. Веома је важно да препознају да је тај однос у целини аутентичан, да је здрав па макар ту било и сукоба, као што иначе у животу буде и са најближима, да некако знају да је у свему што се збива љубав та која је најзначајнија. При том треба да осете да нису том љубављу притиснути на неки погрешан и неаутентичан начин, што врло често нажалост буде, већ да им се од малих ногу приступи као непоновљивим личностима и да им се да право да буду такви. Наравно, да се буде строг када треба и да се буде и благ када треба… Пре свега их треба побуђивати на креативност у сваком смислу. У стваралачком, уметничком, односу према другом, задавати им задатке да смисле како ће некога нечим да обрадују, побуђивати кративност да осете радост давања, радост односа према другом. То је изузетно важно јер ми се чини да већина мука овог света лежи у тој васпитаности човека да себе види као центар света, као једино биће на овом свету коме све треба да буде само предмет употребе. И дух времена је нажалост такав, људи постају сами себи идоли. Ствара се гомила усамљеника који нису научили да се радују другом. Најчешће родитељи упућују децу да гледају себе, да се не мешају у односе са другима, да увек сами себи буду најважнији, да се гурају кроз свет до неких првих места, и све то из неке потребе да се буде изнад другог, други постаје небитан, постаје средство да бих ја стигао до сопственог циља.
Шта учите од своје деце?
Они мене сваки дан преслишавају (смех). Недавно је трећи наш син направио неки лом по кући и супруга је викнула на њега и запретила му оштријим тоном да неће изаћи напоље ако не покупи све што је растурио, а он се окренуо истог тренутка и рекао јој: „Сад ми то исто реци али лепо, како смо се договорили“. Шта човек да уради него да послуша?
Једном је исто био неваљао, то се понављало више пута и ја га питам: „Зашто си то урадио, колко пута сам ти рекао да то не радиш“, а он је рекао: „Не знам, ваљда су деца таква“.
Глумачки позив није много нежан према породици?
То је посао у коме мора да се троши много времена не само на реализацији посла него и свему оном што је припрема за тај посао. Човек мора стално да ради на себи да би био свеж у свом изразу, да то што ради не би постало досадно и напорно. Мора се стићи на толико страна, али све то некако дође на своје место. Некада трпи посао, некад породица, некад човек сам трпи, али то је тако. Мора се наћи начин да се не изостане из оног што је најважније, да се у том односу супружанском и према деци остане одговоран и присутан. Важно је да родитељи и деца буду у комуникацији и у сваком тренутку једни другима доступни и љубављу присутни. Трудим се да користим свако време које могу да им се свима посветим најбоље што умем и то је начин да се у томе траје.
У Србији је брак у озбиљној кризи, сваки пети се распада…
Некад се питам како људи преживљавају кад постоји та стална пресија над човеком и његовим голим опстанком. Онда све друге ствари које се тичу односа постају проблематичне. Јер, мушкарац с једне стране по природи ствари има потребу да буде ловац, онај који ће обезбедити за живот својој породици а најчешће то није у прилици јер нема посла, нити прилике да се заради – док је жена везана за децу великим делом свог времена и често је тешко у прилици да и сама ради, обезбеди итд. Kад се то све сручи на човека понекад буде неподношљиво. Иако разумљиво, то је често само изговор и не би било другачије ни да имамо прилику да живимо у изобиљу. Много је озбиљнији проблем свеопштег егоцентризма. Дакле, највећи број људи у односу очекује да се удовољава његовим захтевима, жељама, амбицијама. Чим човек себе стави у центар света и ако са собом нема компромиса онда наравно да ће се однос срушити, јер немогуће је да и други нема право на себе. Ту нужно долази до краха. Такође је и велики проблем и опште немање односа према смислу властитог постојања. Јер ако се сав смисао одвија у оквиру неких материјалних могућности онда је нужно да природа прохтева буде таква, материјална, да задовљава неке пролазне жеље у човеку. А и кад би и могле бити задовољене човек остаје суштински незадовољан, што произилази из тог немања смисла, лутања без неке идеје где иде, зашто и чему. Смисао се пре свега, по мом искуству и осећању, заснива на две заповести на које смо позвани. Прво – љуби Бога, и затим, љуби ближњег као самог себе. Ако ту нисмо ослоњени у сваком свом поступању, свако наше дело ће промашити. Сећам се једне изреке Леонарда да Винчија: „Бежи од сваког дела које умире заједно са својим творцем“. А постоји и она да „само дела љубави остају“. Само дело љубави преживљава и у времену и изван њега.
Гледао сам неке породице које живе у тешкој ситуацији, нељудској беди, али у којима има љубави. Видите да би они били такви и да живе у изобиљу јер су се усредсредили једни на друге и то је оно чиме преживљавају. Све се дешава у складу те љубави, некако је живо. Чињеница да се нема није до те мере оптерећујућа за њихове односе. Ово време јесте фрустрирајуће, али ако се подсећамо и враћамо на то да устројимо живот по мери љубави на коју смо Христом позвани, видећемо шта све из тога може произаћи и како и људи око нас бивају другачији како ми сами постајемо другачији.
Весна Лаврња
Извор: brakiporodica.
Интервју објављен 28.07.2010.