То што вам дете дивља по радњи нема везе с чињеницом да је оно дете, него с чињеницом какав сте родитељ.
То што сте ви огуглали на дивљање своје деце не значи да цео свет треба да трпи терор ваших малишана.
Одлазим у Икеу и пролазећи изложбеним простором почињем да се питам да ли сам погрешио установу. Да ли сам дошао у продавницу намештаја, дечје игралиште или вртић? Док се деца раздрагано пењу по намештају и играју у простору који није најбезбеднији за забаву без надзора, њихови родитељи с папирима и метрима у рукама гледају комоде.
У тренутку ми та интеракција постаје занимљивија од онога због чега сам дошао. Занима ме у ком ће тренутку скренути поглед са ставки на списку и погледати где су им деца. Све то траје минутима, а родитељи су толико фокусирани да се чини да су и заборавили да су повели децу. Следећа сцена показује да деца нису заборавила да су ту с мамом и татом. Она долазе носећи неке ствари или у жељи да их нешто питају или саопште да су жедни и гладни. Дакле, сасвим уобичајено понашање за једно дете.
Шта у тој ситуацији ради пример родитеља у потрошачком друштву?
Он покушава да занемари ту спољну сметњу. Он кулира и покушава потпуним игнорисањем да стави детету до знања да је одабир нове фотеље важнији од њега. Kада му тај пасивни покушај да остане у фокусу не успе, он почиње да виче на дете.
“Kако је баш сада одлучило да иде у wц? Да ли је могуће да не може бар неколико сати да буде у хибернацији док они не обаве куповину? Те напасти које су на свет дошле само да би родитељима јеле џигерицу.” Верујем да заиста не мисле да је то функција њихове деце, али мени одају такав утисак.
Драги родитељи, ако сте већ одлучили да поведете дете у радњу, онда морате да му посветите пажњу. Не можете да му дозволите да дивља, јури, виче и ломи јер на тај начин узнемирава остале потрошаче. Такође, на тај начин може да се повреди, а то значи да истог тренутка можете заборавити на своју куповину.
Најгоре је када почнете да вичете на своју децу јер очекујете да она буду апсолутно мирна сатима. Очекујете да они сами брину о себи, иако је то ваша одговорност. Није вам дете хиперактивно, него сте ви лењи да се њиме бавите. Бити родитељ је најтежи посао на свету. Тај посао је 24/7. Јако је тежак и напоран, али сте сами изабрали да у то упловите.
Kада сам био мали, тата је отишао у иностранство да заради новац. Сестру и мене је чувала мама и често је морала да нас води са собом током извршавања бројних обавеза. Kао дете сам био све, само не миран. Омиљена играчка ми је била шрафцигер, а главу сам разбијао више пута. Био сам тврдоглав и требало је доста стрпљења за мене.
Највише сам мрзео реченицу “пружи корак”, коју је често изговарала, како би стигла све да заврши, држаћи мене за руку. Вероватно би јој било лакше да ме није држала, него да је очекивала да је ја сам пратим. Она је морала да чека у редовима у банци, јер тада ништа није било онлајн. Ишли смо сестра и ја с њом готово свуда.
Никада ништа нисам разбио у продавници, иако нам у кући ниједан ваза није преживела. Никада нисам легао на под радње и урлао, иако сам једном љутито легао испод аутомобила и рекао им да ме згазе ако већ не ваљам. Никада други људи нису долазили до моје маме да је замоле да умири своју децу јер ометају остале потрошаче.
Знам да ће бити оних који мисле како ћу ја све то схватити када будем био родитељ. Извините, али апсолутно свако може да се правда тиме како га свет не разуме. То што вам дете дивља по радњи нема везе с чињеницом да је оно дете, него с чињеницом какав сте родитељ. То ће вам рећи и моја мама, али и моја колегиница која има сина и која сматра да су управо овакви родитељи направили пакао од Србије.
Уколико већ морате да поведете дете у радњу, онда му учините тај одлазак занимљивим. Нађите му неку занимацију, дајте му да нешто уради. Окупирајте га нечим како бисте украли мало времена да урадите оно што је потребно. У крајњем случају, не занима ме да вам нудим решења, јер је то ваш посао.
Деца су ВАША ОБАВЕЗА, а наше је право да не испаштамо због лошег испуњавања те обавезе.
Пише: Петар Пауновић
Извор: Noizz.rs