Писмени састав за основну школу на тему „Први снег“
Пример писменог састава из српског језика на тему „Први снег“ за ученике основне школе. Писмени састав који је пред вама савршено се уклапа у тему „Зима у мом крају“ или „Зимско јутро“ и сличне теме у којима се описује зима.
Први снег
Природа нам је подарила многе лепоте. Зима грациозна попут какве краљице очарава својим сјајем, а нама увек подари пуно забаве и среће.
Јутро. Лењо прилазим прозору. Још из далека се у моје очи усели белина. Протрљах очи и приђох ближе прозору, угледах предивну блиставу белину снега. За тренутак сам застао као омађијан.
Увек сам највише волео, први снег. Не други, не трећи, први ме је увек испуњавао неком радошћу.
Брзо сам пронашао топлу одећу, јакну, рукавице. Изађох хитро на улицу. Остао сам задивљен призором који сам угледао. Беле пахуље које су се са неба спуштале као латице звезда, започеле су свој плес, плес који ћемо још дуго гледати. Тек је почело, помислих. Посматрам како их ветар носи, баца их свуда по земљи, а оне се покоравају његовом силном даху. Топе се на мојим топлим образима. Лаке су као паперје, лете кроз зрак, изнад бреза и топола. Свуда око мене завладала је белина. Снег је загосподарио свуда, понегде само, види се по који зелени бусен траве који се супротставља да погне главу под његовим теретом. Лагани поветарац, њихао је гране дрвећа које су шкрипале под теретом влажног снега. Одудара од ове белине само оближња мирна речица која вијуга кроз насеље. Танан лед се ухватио о њене обале.
Осврнух се око себе, од узбуђења нисам осећао хладноћу, само радост. Реших да мало прошетам како бих што боље урезао у себе ову предивну слику. Kуће су обојене у бело. Изнад затрпаних кровова увијају се сиви димови и нестају на хладном јутарњем ваздуху. Прозоре је прекрила нека фина измаглица, и гле, где јутарњи мраз их је прошарао цртајући своје најлепше минијатурне пејзаже.
Неколико паса луталица протрчаше поред мене, мало, мало, па застану њушећи нешто у снегу. Сигурно су због њега изгубили траг својих закопаних коски. Kао и свако живо биће и они се покушавају прилагодити новом окружењу. Птичице су под стрехом пронашле своје уточиште, шћућуриле се и ћуте. Не чује се више њихово весело цвркутање. Некако је тужно без њихове песме. Зима је све утишала, све је некако спокојно и успорено. Осим по неког пролазника, умотаног у шал, како журно одмиче низ пут.
Чини ми се да се баш нико истински не радује снегу, а ја сам уживао. Бацих поглед на оближње брдашце и вратише ми се сећања. Ја и мој млађи брат, по читаве дане смо проводили на његовим падинама, ја на скијама, а он на својим дрвеним санкама. Безброј пута смо се попут вихора спуштали чак доле до реке, крај чије је обале расло густо растиње. Једва чекам да још мало напада па да опет заједно јуримо низ брег. А снег као да ме је чуо, наједанпут поче да пада све јаче и јаче. Време је да кренем кући.
Зима можда није моје омиљено годишње доба, али јој се увек радујем као да јесте, нарочито оним првим пахуљама.