Калина је пала. А мени је стало срце. Онако како мајкама стане срце кад им дете падне први пут пред очима. Нисам гледала са стране, нисам зевала у телефон или рачунар. Стајала сам поред шпорета и кувала млеко за њено „лаку ноћ“. И дете, лепо и културно, паде са своје гуралице.
О, падала је она и те како! Онако како падају деца која пропузавају, која проходавају, која протрчавају. Тад се заједно смејемо!
„Браво! Од тога деца расту! ’Ајде сад устани! Идемо! Горе, горе! Како бришемо руке?“ И она ми покаже два реда од четрнаест зуба и крене да трља длан о длан. Као: обрисало дете руке. Као: пала сам, па шта?! Као: идем, мама, да се играм!
Овог пута сам се штрецнула, јер сам је погледала у тренутку кад пада. Нисам имала времена да се припремим за осмех и „браво, дете!“ узвик. Она је пала и као увек, окренула се да ме види. Да прочита на мом лицу – је ли ово страшно, мама? Је л’ од овог деца расту?
А прочитала је изненађење и тренутни страх. Тактички скроз погрешно. Следећа станица – у њене очи се преселила моја неверица и бол. Заиграла јој је брада. (Мени се згужвало срце). Почела је да плаче. Ја сам се насмешила и заплакала изнутра.
„Немој, мако, да плачеш. Па од тога расту деца, сећаш се?“ Али већ је касно за речи. Сад може да делује само загрљај. Па се дуго грлимо, мазимо и тешимо. Другом руком ударамо гуралицу: „Ах, неваљала гуралица! Што се покренула, па дете пало!“
То не траје дуго. Кажипрстом обришем сузице што су се шћућуриле на јагодицама. Нису стигле ни да се скотрљају низ образе. Смешкамо се, милујемо и чувамо. Ја њу пољупцима, она мене прстићима. „Хоћемо поново да се играмо?“ Клима главом за „да“.
Људи мисле: породила си се, постала си мајка, па шта. Подојиш, преповијеш, поносаш мало, успаваш га. После се учите да једе кашичицом и виљушком само. Па мало дежураш ноћу кад има температуру. Прилагођавате се вртићу, школи, новим другарима. Учите заједно коса танка, усправна дебела. Вежбате писање увек тако незгодног малог слова „а“. Јака ствар! Нит’ прва, нит’ последња!
Е па није. Можда рађање и мајчинство делује само као серијска производња људских бића у некој огромној фабрици, али колико год то парадоксално звучало – у тој фабрици се производе само уникати. Јер се нису родила никад два иста детета.
Два иста човека. Као што не постоје две исте мајке. Једна жена може бити мајка троје деце и да сва три пута буде другачија.
Не оно: мама која више воли ћерку или има своје мезимче, не! Већ мама – онакво биће каквим га дете доживљава. Не постоје два иста доживљаја. Знате како кажу: једна је мајка.
А опет, та „једна је мајка“ увек је крива за све. Кад дете падне. Кад дете вришти у парку. Кад се дете баца на улици. Кад дете неће да дели своје играчке са другом (не)познатом децом. Кад одбија броколи и тражи искључиво смоки за доручак. Кад се пробуди у пола ноћи, јер му је испала цуцла. Кад носи пелене, а има (побогу) годину дана! Кад трчи. Кад прича без прекида.
Кад… Па, дугачак је списак. Дугачким су га учиниле саме маме. Због самокритичности и због самопрекора. „Ја сам мама, мора да сам ја крива.“ Зашто се то догађа?
Кад се породиш, као да ти уграде неке сензоре за безбедност. Претвориш се баш у то: у безбедносни систем и топломер. Данас за тако нешто кажу: мама хоботница. То је заправо она „супер мултитаскинг жена“ која је добила децу. Ако дете падне, њу боли. Ако се дете насмеје, она цвета и мирише до неба. На 100 метара препознаје дететов страх и повишену температуру. Њен поглед хвата све оштре ивице, прометне улице и стрме степенице. Има очи и на потиљку, разликује бесне псе од умиљатих у парку. Највише воли флеке од блата и воћа, јер је то знак да је дете сито, игра се и учи. Не допадају јој се саобраћајна гужва и гласна музика. У дететовом ранцу носи воду, пелене, резервну цуцлу и одећу. На лицу: осмех.
Са стране изгледа као жонглер. Изнутра: она живи живот. Уникатан, какав нико нема.
П.С. То ће свака мама да вам каже.
Ауторка: Србијанка Станковић
Извор: Лола магазин