Ризик у дечјој игри: Зашто га деца воле и зашто им је потребан
Овог пролећа у наше двориште на Салашу ушуњала се Пењалица. Архитектонско чудо слободних зидара Немање, Влаје, Ивана, Милана. Не сумњате – дечјем одушевљењу није било краја. Ништа мање нису се радовали ни ентузијастични учитељи и родитељи. Мада, морамо признати, било је међу њима и оних бојажљивијих, који су децу при одласку кући преузимали са Пењалице и опомињали их речима: „Пази се!“ „Немој горе!“, „Силази доле!“…
У тим ситуацијама, мој задатак као васпитача био је да подсетим родитеље на значај ризика и ризичне игре за развој детета. У сваком детету лежи природни потенцијал за процену ризика који треба развијати, а не потискивати током детињства.
Ризична игра се може дефинисати као активност одушевљења која укључује ризик физичког повређивања и игре која пружа могућност за изазов, тестирање и истраживање граница и учење о ризику повређивања. (Sandseter (2007; Little & Wyver, 2008). Дакле, ризична игра је важан чинилац за дечије здравље и развој укључујући стицање самопоуздања, социјалних вештина, физичке активности.
Када покушавамо да ограничимо дечију ризичну игру, ми заробљавамо њихову исконску потребу за ризиком, што иронично може довести до тога да деца буду мање сигурна. То је зато што деца уче вештине управљања ризицима управо кроз истраживање ризика у игри, и тако добијају сазнања и вештине које могу применити у другим ситуацијама. Ако имају одраслу особу која управља ризиком уместо њих, никад неће научити како да то учине самостално.
Статистика
Током година рада са децом запажам да многи родитељи бдију над својом децом, не пуштају их да се упрљају, да скоче, попну се… И зато данас деца бораве у затвореном простору, њихове игре су униформисане, стандардизоване, рекла бих чак и досадне. Деца немају додир са природом и природним материјалима. Око њих је пластика, комерцијалне играчке које нуде готова решења…И – мањак подстицаја.
Статистика каже: Деца би требало да се играју напољу сваког дана по 3 сата 10 година како би зарадила озбиљну повреду. Дакле, статистика је на нашој страни. Дете боравком напољу неће угрозити безбедност, већ напротив, оснажиће вештине. Током дугогодишњег радног искуства уверила сам се да деца која су чешће напољу мање падају, спотичу се, док су деца која имају више ограничења и забрана обично мање вешта. То свакодневно доказујемо у Повратку – дечје повреде су реткост. Гледано из перспективе васпитача и праксе незгоде се дешавају јер су вођене страхом и бригом, а не чињеницом да деци треба слобода са оправданим и разумљивим ограничењима.
Зашто је ризична игр важна?
Ризична игра у виду скакања, пењања, пентрања, котраљања, игре грабуљама, маказама… помаже деци да науче о важне ствари о себи, да буду сигурнија, безбеднија. Да сазнају где су им границе, како себе да сачувају и како свет функционише. Ограничавањем дечије ризичне игре, ми им одузимамо прилику да самостално стекну сигурност, одговорност, веру у себе.
Зашто је то тако? Зато што деца уче вештине ризичног управљања истражујући ризик у игри који касније могу применити и у другим ситуацијама. Замислите само да сте ви стално имали маме и тате над главом: да ли бисте научили како да пређете реку, а да не упаднете у воду? И да ли бисте умели да се изборите са нарцисоидним шефом?
Деца се штите уколико их пустимо да сама преузму ризик.
Главна препрека у оваквој игри јесу брига и ограничења родитеља и васпитача. У вртићима постоје строги прописи о безбедности деце, а највећи страх васпитача јесте дечија повреда, јер је одговорност велика. Управо из овог разлога широм света почео је да јача покрет природних вртића где деца бораве на отвореном већим делом дана и вежбају.
Нпр. у Канади постоји Пропис о понашању деце током игре напољу издат од стране педагошких организација и академика који садржи кратке препоруке и резултате истраживања. Управо овај релевантан документ каже да је важније да деца буду сигурна колико је потребно, него сигурна по сваку цену.
Шта родитељ требљ да уради?
Поставити непотребна ограничења или дати превише слободе – оба приступа су проблематична. Наша улога као васпитача или родитеља је да дамо деци слободу истраживања и играња онако како они бирају, док их у исто време усмеравамо да обрате пажњу на праве опасности које их могу угрозити.
Нпр. дете се игра у шуми где постоји шанса да се изгуби, а он/она се осећа као истраживач џунгле. Ваш задатак је да га надзирете и пружате му осећај независности. Или имате старије дете које воли да истражује комшилук. Онда је ваш задатак да му постепено изградите вештине за сигурно кретање у саобраћају.
Пробајте и овај рецепт: Избројте до 30 пре него што улетите са речима: пази, немој, стани…Дајте детету шансу да се само снађе.
Уколико још увек бринете да ли ће дете пасти, посећи се… постоје и онлине алати који вам могу помоћи да се свог страха ослободите, размислите о својим ставовима. Интернет је препун оваквих садржаја (нпр. хттпс://оутсидеплаy.ца/)
Јасно је да деца доживљавају велика ограничења у игри напољу. На свима је да помогнемо деци и пружимо им прилику да стекну животне вештине толико важне за обликовање њихове будућности, помажући им да развију поглед на свет као место могућности, а не опасности.
И да се вратим на наш случај ПЕЊАЛИЦА: Озбиљних повреда није било сем онеке огреботине. Рецепт је једноставан: пратимо децу, усмеравамо их, и што је најважније, научили смо како да се не мешамо у дечију игру.
Тијана Стаменковић, васпитач Повратка природи, спец. природне педагогије/драмског васпитања
Извор: povratakprirodi.rs