Безнадежни родитељи преносе ту безнадежност на децу. Расте нам безнадежна омладина, која спас тражи у другим земљама, каже књижевник Љубивоје Ршумовић, уз чије стваралаштво су одрастале генерације.
Како то бива са великима, његова поезија, проза и сценарији за децу су и данас за оне који се без обзира на крштеницу сећају да су били деца. Мудро, како он већ уме, изнедрио је опус који се најбоље чита у више очију и руку, односно који тка непокидиве нити између великих и малих људи.
Упитан хоће ли нам открити делић онога што је одабрао из свог опуса у књизи песама и прича за клинце и клинцезе, каже:
– Надам се да та књижица неће имати такав накарадан наслов у коме се помињу клинци и клинцезе!
Јер?
– Размишљам како би се одрасли осећали да их деца почну звати дрипци и дрипцезе? Клинци су ексери којима се поткивају зимске плоче на коњска и воловска копита. Клинац, такође, има често погрдно, вулгарно значење, и неукусно је тако називати децу. Од мене је затражено да направим један избор песама и прича из књига које објављује „Лагуна“. То нису моје најбоље песме и приче, али сам се трудио да, свакако, буду занимљиве младим људима (тако је, рецимо успут, Конфучије називао децу!). А делић тог избора, који јесте нешто ново и „за откривање“, узео сам из књиге Фазони и форе, која излази за Сајам, лепо и богато илустрована.
Више од пола века пишете за децу, шта вас је кроз то време водило, инспирисало?
– Ја сам имао срећу да се у најранијем детињству одушевим народним јуначким песмама, које су нам уз гусле певали деда Стеван и деда Божо. Брзо и лако сам уз њих научио и да читам и пишем. Као што сам се увек борио са Марком Краљевићем против Мусе Кесеџије, тако сам са Сташом и Нелом из књиге Кроз пустињу и прашуму ловио лавове по Африци, јашући на слоновима. Читајући књиге – живео сам сваки пут по још један живот. А кад сам прочитао песме Змаја Јове и Бранка Ћопића, почео сам и сам да пишем стихове. А кад нешто заволиш у детињству, онда то волиш целог живота. Што се инспирације тиче, о томе не размишљам. Недавно сам прочитао један Пикасов савет младим сликарима: „Наместите платно на штафелај, узмите четку и боје и почните да сликате.
Чим то види – инспирација ће доћи!“.
Да ли се, да употребимо тај израз, дечја публика променила за то време?
– Сваку, па и дечју публику формира окружење. Нема више у Србији села која не знају за струју, за аутомобиле, за мобилне телефоне, за телевизоре. Ускоро ће се и они који су били најудаљенији од свих тих „лепота“, да се „купају“ у интернету! Деца се рађају и расту радознала, жељна разумевања, љубави и знања. Али, окружење, ипак, формирају одрасли, често они који стекну неку популарност, а још чешће они који се приклањају криминалу. Тако се цело наше друштво претвара у ватрогасно друштво, које се труди да сачува децу, а однедавно и пензионере, од посрнућа! Камо среће да песници владају светом, па Европом, и Србијом. Песници, засигурно, не би убијали новинаре.
Како гледате на раширен проблем вршњачког насиља?
– Шта нам све деца гледају на приватовизијама, још и добро пролазимо. Не би било касно да одмах забранимо увоз и израду играчака за децу у облику оружја. Има других, племенитијих начина да се обузда дечја агресивност. Деца имитирају нас одрасле. Нису деца измислила Делије и Гробаре, Партизане и Четнике, па ни Глупе и Паметне, или Лепе и Ружне! Штета што су укинути они аналфабетски течајеви, на којима су одрасли учени основној писмености. Основна неписменост данас је нетолеранција, мржња, завист, лењост и нерад, нерад и нерад! Србију ће ускоро окупирати хлорофил, затрпаће нас коров. Већ видим вршњачко насиље багрема над шљивама и јабукама!
Позната је ваша мисао „деца су народ посебан“, Егзипери је рекао да „деца морају много тога опраштати одраслима“ а шта данас, са толиким искуством и тако богатим опусом, кажете о томе – шта је заправо најважније када је о деци реч?
– Најважније је децу научити да буду срећна! Како у Србији то постићи? Ја не знам одговор. Дао сам дијагнозу, али лек немам. Чини ми се да би то морала бити нека шок терапија. Разбацујући се по приватовизијама и новинама милионима и милијардама, урушавају и оно мало наде у људима. Безнадежни родитељи преносе ту безнадежност на децу. Расте нам безнадежна омладина, која спас тражи у другим земљама. Власт би морала да уложи напор да народ учини срећним! Како? Не бих се о свом трошку упуштао у тражење одговора.
Ваши синови су данас одрасли људи, мајстори у свом послу, Вук Ршумовић је успешан редитељ… Како сте их одгајали? (Познато је да сте, на пример, правили кућне новине РШУМ, што је значило: Радостан, Шаљив, Уман, Мудар и да су служиле за показивање гостима, а коштале један осмех)
– Наша деца су одрастала у срећној породици, и то је ваљда ваљан одговор.
А како су вас одгајали? Негде сте рекли да је ваш отац према брату и вама имао исправне педагошке методе, а да је он рано остао без родитеља тако да ви за сва времена имате бабу од 18 и деду од 19 година…
– Мајка ме родила кад је имала двадесет једну годину, отац двадесет две. Били смо више као другари кроз живот него као деца и одрасли, или партизани и четници. То није велика филозофија, сељачки гледано, али је велики ризик, грађански гледано. Да поновим, у селу су се рађали мали људи, а у граду велики кућни љубимци! И та стварност нас прати деценијама, окрећући се полако, али неминовно, ка аутогеноциду!
У једном ранијем интервјуу казали сте ми да вам је отац говорио како није несрећа кад се сударе правда и неправда него је велика несрећа кад се две правде сударе…
– Као школованог, а имао је само два разреда гимназије у Ужицу, изабрали су га за судију за прекршаје у општини Љубиш. Ја чувам два сандука свих могућих и немогућих законика, које је он набављао и по којима је пресуђивао. Морао је све знати и умети, јер је од тог његовог знања зависила част и образ породице! Али, и част и образ општине Љубиш!
Које сте песме изабрали у књизи песама посвећеним другим људима, пријатељима, ствараоцима…?
– У тој другој књижици налазе се песме из циклуса „Посвећене песме“. Као што сам фотографисао колеге и направио изложбу „Људи које срећом срећем“, тако сам им и посвећивао песме, трудећи се да, као врачара, погодим о чему су размишљали, какве су планове имали, шта су осећали док сам их фотографисао. Често говорим те песме на књижевним сусретима, публика их лепо прима, и вероватно још лепше заборавља, а заборав је значајан део те наше сарадње.
Један део вашег живота био је везан за Душка Радовића. Каква сећања вас вежу за њега?
– Душко је рођен као матор и остао доживотно дете! Што значи да је био мудар, и као учитељ нама млађима, и као неподмитљиви уредник свима са којима је сарађивао. Многи ми не верују кад кажем да и дан-данас, тридесет година после његове смрти, све што ја напишем – он први прочита! Верујем да сви који су са њим радили чувају у себи тај морални и професионални праг, испод кога се не сме!
А пријатељства данас….?
– Све је исто као што је било јуче и прекјуче. Мало више сви јуримо за парама, мало више немамо него што нам треба, и мало више бринемо о свом потомству него о пријатељству.
А како гледате на реалност у којој живимо, политички и друштвени тренутак?
– Камо среће да је то само тренутак! Шта нам вреди што тутњимо, ако тутњимо у погрешном правцу!
Како у томе да живи и преживи обичан човек?
– Да стане босом ногом на ову нашу црну, плодну земљу, да узме мотику и почне да привређује. Иначе ће неко други да узме мотку и да нас дефинитивно отера одавде!
Када би та реалност била књижевна материја, који би то жанр био? Ко су и какви су главни јунаци, носиоци власти?
– Хорор! Фарса! Комендија! Ха-еФ-Ка!
Пишете ли нешто ново?
– Увек се пише нешто ново. Само од себе се пише. Научна фантастика, под насловом „Тајна Безобразовне академије Раша Попов“. Нашем Раши у част!
Фазони и форе
Како се може чути, ваш култни наслов „Фазони и форе“ добија наставак…?
– „Фазони и форе“ се појављују у корицама књиге, са лепим илустрацијама Александра Стојшића. То је, заправо, један део текстова из 150 епизода, колико је снимљено и емитовано. Значи, треба се надати наставку! Наравно, ја бих волео да не изумре тај модел програма за децу, да се настави са новим ауторима, са новим Слађама, Рашама Проналазачима и Мирама Алапачама! Трудили смо се да учинимо срећнима и оне који су учествовали у програму, па и оне који су тај програм гледали!
Извор: Блиц