Чини ми се једна од најнезадовољенијих потреба, бар у нашој култури, је потреба за разумевањем…
Колико смо је остали гладни и колико је тражимо несвесни и шта тражимо, и колико то не добијамо а добијамо савете, похвале, критике, туђе примере, проблеме…
Немамо разумевања од мајке,
од оца,
од брата,
од сестре,
од девојке,
жене,
момка,
мужа,
од пријатеља,
од учитеља,
од тренера,
од колеге,
од шефа,
од комшије,
од жене на каси,
од пролазника у превозу,
од локалне заједнице,
од државе….
Једино нас пас разуме, ако га имамо, и још која животиња…
Колико се само лице детета озари када поновимо оно што је оно рекло или урадило! То њему значи да га неко види, чује, разуме, да га воли, да га схвата, да учествује са њим у његовим емоцијама, да није само да га подржава.
Када беба баци звечку на под, колико треба мудрости, стрпљења и отворене љубави од стране мајке или неког другог да ту звечку подигне и врати јој у руке изнова и изнова. На тај начин се шаље порука да је схваћено, да разумемо колико је њему важна та активност, да учествујемо у томе и његовом подухвату да развија чуло слуха и познавања предмета (како који предмет звучи када пада). А колико лако се издеремо на то исто дете јер је „неваспитано“, јер баца све што узме, и зашто је бацило нешто па опет тражи у руке, и како ми не можемо му све додавати а оно бацати…
Када деца крену у школу и почну да се жале на домаће, на учење, на другаре, учитељицу, уместо казни, придика и уцена (ако не будеш учио онда не може то што волиш да радиш…), дајте прво пример, причу, како је вама било док сте били мали, па знаш сине/ћерко, ни ја нисам волео да учим, да радим домаће… тиме шаљете поруку детету да сте били у његовој кожи, да га РАЗУМЕТЕ. Затим се наставља даље, али сам пребродио то овако и овако, ово сам истрпео, ово сам морао да бих научио то и то…
Као одрасли, млади, стари, иста је потреба… Да нас неко примети, ћутке саслуша, понови оно што смо рекли, стави се у нашу кожу, да нас подржи, да климне главом са поносом у очима и не мора да изговори: „Можеш ти то“, све је речено…
Колико помаже реченица:
„Видим да ти је тешко,
Видим да ти се спава,
Видим да си љут/а, уморан/на,
Видим да си тужан/на,
ВИДИМ да те нервира то…“
…Шта мислиш како можемо то решити?
Не знаш шта да радиш? Видим да не знаш шта да радиш поводом тога!
И тек, ТЕК НАКОН показаног, а не подразумеваног, разумевања, може уследити савет и мишљење.
Сунчица Јовановић, Mој психолог