Неколицина одраслих хвалисаво „разуме“ језик необуздане младости. Кажу да су псовке едукативне у ствари, само ми маторци смо лажног морала и препуни предрасуда. То је доста низак ниво развоја за зреле године.
Свесна одрасла особа чула је разне псовке и вулгарности и није то ништа ново за њу, али их као модел и прозор у будућност осуђује пред младима. И то је једино примерено.
Млади, у први мах прихватају радо себи сличне, а одрасле особе, али временом престају да их гледају као особе које држе конце у рукама, као компас, као сигурност која им је неопходна… Посебно је непожељно да на овај начин размишљају просветни радници. Болна је истина када схватиш да си након другарског односа према ђацима, заиста постао само друг са сасвим једнаким статусом као да си ђак. Чујеш на ходнику своје име, огољено за „наставнице“ испред, лажеш себе да ти прија да поново будеш само другар неискусним шеснаестогодишњацима. Другар без ауторитета који добија позивницу за журку, па чак на њу и одлази. Јефтини су то поени, циљ промашен, плата незарађена, а неодобравање од стране колега загарантовано.
Да ли си модеран или незрео, питај себе.
Наставник је пријатељ родитељу, они би заједно требало да буду скретничари који не дозвољавају да се вози у погрешном смеру и упозоравају на једносмерне улице живота. Кроз време, из године у годину, захвалност према одраслима са ауторитетом расте.
Деца која расту без генерацијског јаза у породицама, углавном нису у предности. Шта више, велики је проблем што немају моделе озбиљности и пристојности пред собом, те и сами, стичући зрелост, немају тежњу да својим мислима дају снагу и слободу кроз одмерено и пристојно понашање. Стапају се са знатно нижим критеријумима, који је карактеристичан за младе људе без искуства и праве слободе. Бунт клинцима помаже да поднесу немоћ и ограничења узраста, док одрасли не би требало да буду у подређеном положају. Такве одрасле особе своју слободу виде у псовкама, агресивном и бунтовним понашању, непоштовању правила и Закона који нас чувају од анархије. Због неусаглашености година и понашања често се не осећају добро у својој кожи и не налазе јасне циљеве, па постају дежурни „хејтери“ општих и усвојених ставова друштва. Још увек траже свој идентитет и због тога имају изражену вештачку потребу да буду оригинални, што је одлика адолесцената. Такве особе не успевају да прерасту младе бунтовнике и своја запажања претворе у професионалну позицију из које ће мењати околности, већ њихова моћ остаје на речима, а све чешће публику добија само на друштвеним мрежама.
Обавеза родитеља и наставника је да пред децу стављају више вредности и животно искуство, а не да се стапају са 25 година млађима од себе.
Типичан пример, свеж за све нас је сагледавање популарних јутјубера и тумачење садржаја који су препуни вулгарности, ругања и суженог речника. Описане особе прихватају такав садржај као нормалан, шаљући младима поруку да су млади духом, да су широких погледа, да нису формалисти… али не схватају да су само једно дете више и да своју функцију подизања захтева на виши ниво нису остварили. Мини-сукња примерена је младој девојци, али не и њеној мами. Зашто? Зато што се уз редован развој приоритети неминовно мењају и са физичког прелазе на умне квалитете. Тако би требало да буде.
Гледати младе и слутити да свет иде низбрдо, незаустављивом брзином и без контроле је друга крајност која осуђује младост и продубљује генерацијски јаз. Дакле, јаз нам је потребан, али не предубок. Мудраци су забринуто уклесали у давној прошлости: „Каква је данашња омладина, куда иде овај свет?“. Није нам идеја да млади остану такви, већ да развојно сустигну своје родитеље и добију децу која ће лагано сустизати њих. Никако да се изједначимо. То не би требало и не би смело да се деси.
Одрасли – будите одрасли! Децо – будите деца!
Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра Фактор, Нови Сад