За почетак да вам се представим. Ја сам Ангелина. Предајем историју, не смем да вам кажем у којој школи, да некоме не откријете ово што вам причам, јер вама могу све искрено да кажем, али не желим да се прочује да сам све то баш ја рекла. У ствари, не знам што би требало да ме буде брига и шта може да ми се деси, али ипак, да не мислим…
Ја сам сасвим просечна професорка – радим, онако… ни мало ни много. Не касним на часове, мобилни ми је на часу утишан, и проверим поруке само кад деца нешто пишу. Не јављам се кад ме зову телефоном за време часа. Лажу они који кажу да професори телефонирају на часу, можда неко телефонира, али то је ретко. Ја никад. То јест, јесам једном, али само једном, и то сам морала, баш је била ситуација нека… али то сад није важно. Ето, водим децу у музеј скоро сваке године. Трудим се.
Не остављам јединице. Не могу да се свађам са децом, а ни са родитељима. И, нећу да себи дозволим да ми исправљају оцене на већу. Лепо одредим дан у јуну за поправљање оцена, онда питам неке глупости које би знали и да нису дана школе видели, и имам неко оправдање за ту двојку. И сви срећни. Деца ме воле. И имам август као човек да се одморим, а не као моја колегиница Зорица која сваке године обара ђаке, и сваке године има припремну наставу, и они не науче, и она их пусти… И, ко је ту луд? Упропасти одмор и себи, и деци, и својим колегама. Зато је нико ни не воли.
И ја волим децу, волим свој посао. Свесна сам, то могу вама да кажем, и ником другом, да је истина да имам кратко радно време и дугачак распуст, али кад ми то неко каже ја не признајем. Кажем, „Е, да ти Бог да да се ти тако одмориш као ја за та ’два и по месеца’, па да причамо“, тако нешто патетично. Кад ми помену како завршавам радни дан у пола дванаест, одмах кренем са причом о припремама, администрацији, поменем портфолио, а ко не ради у школи не зна шта је портфолио, па мисле да је нешто велико и заћуте.
Сви професори у школама код нас су свесни да не могу ништа велико да ураде са данашњом децом. Деца су неваспитана, имају бахате родитеље, па и ако бисте пробали нешто да кажете, добили бисте или пријаву, или насловну страну у таблоидима. Зато ни не покушавам. Каже ми кума, „Па, ви сте образовно-васпитна организација, морате и да васпитавате“, а ја јој кажем,
„Немаш ти појма, дођи ради један дан у школи, па ће ти све бити јасно!“
Ја туђу децу не васпитавам. Ја сам одабрала да се правим да не видим и не чујем. Као, нисам видела да је један ученик гурнуо другог, да се нека ученица недолично обукла; не чујем да је неко опсовао (можда и мене?), не видим да је неки ученик дошао пијан на час (или дрогиран, не знам, пошто не умем да разликујем). Као она три мајмуна – не видим, не чујем, не говорим! Јер, ако проговорим, ко зна до чега ће то довести. Да ли знате како се провео колега који је пријавио да се деца дрогирају? Добио отказ. Рекла сам себи – Ангелина, своју децу си васпитала ти, а не школа! Џабе бих и покушавала! Не могу много ни да их научим, јер неће да уче, али у сваком разреду бар неко хоће, али да васпитавам – то не долази у обзир!
Сигурно се слажете.
Ја не.
То јест, ја више не. Зато вам ово и причам, да чујем шта ви мислите.
Ја имам сестру Даринку. Много се волимо, веома смо блиске, али смо и потпуно различите. Она риђа, ја црна. Она дебела, ја мршава. Она је завршила физику, ја историју. Као да нисмо род.
Даринка је увек била, онако, како бих рекла, сирова. Умела је баш да ме осрамоти! Ето, пре једно четири године, седнемо у кафић, деца нам се играју у парку, нас две причамо, и она изује ципеле, пружи ноге, ногама удара у столицу неком човеку. Он се побуни, она се на њега издере. Опсује га. Опушке редовно баца на земљу. Још их онако стави између палца и кажипрста, као да ће да опали чвргу, и они лете до друге стране улице.
Њен муж је исти као она, па су и децу васпитавали тако. Катастрофа. Ја их, као тетка која их обожава, одведем на сладолед, они ударају рукама по сандуку, вичу, узимају сладоледе, враћају, и на крају, кад се коначно одлуче, омот баце на улицу. Ја, иначе, и на такве ствари ћутим. Кад ја покупим те омоте за њима, моја сестра обично каже, „Види њу – будалу!“ И онда се сви смеју.
Она каже да њена деца имају карактер. Ја то зовем другачије, али ћутим – нећу да се замерам. Немам ја десет сестара па да ме није брига.
Код њене деце није постојало „хвала“, „молим“, „извини“, „да ли могу“… Никад! Бацали су се по улици, кукали да им се купују играчке, вриштали, и родитељи су им увек удовољавали. Знате оно кад вам је неко дете тако блиско и драго, а опет, не желите да га виђате. Е, то је мој случај са Даринкином децом.
Онда је Даринкин муж добио неки посао у Аустралији. Сад се виђамо преко скајпа, али није то исто као кад је загрлим и пољубим. И, ове године су први пут дошли преко лета, знате колико је скуп тај пут, и дуго траје, и баш је велико малтретирање, па три године нису могли да дођу.
Очекивала сам да су Даринкина деца исти они дивљаци, само неколико година старији. Међутим, ако ћете ми веровати, још увек сам у шоку.
Као прво, деца су мирна, културна и сад умеју да се и захвале, и да нормално причају са мном, да се лепо играју са мојом децом, раније су се свађали. Омоте од сладоледа сад стављају право у корпу, и папириће које примете око корпе подигну и ставе где им је место. Из приче сам сазнала да много читају. Чувају своје, и туђе ствари, брину се о деци са посебним потребама, друже се са децом свих боја и националности. Штеде воду, струју, једу здраву храну…
Ја сам Даринку морала да питам шта се са децом десило. Нисам тако директно, него онако изокола, да се не наљути. Рекла је, „Ма, видиш како у школи праве од њих дебиле хахахахах“ и бацила опушак. Каже, у школи имају „ретро“, тако она то каже, дакле имају те ретро акције, сређивање школе, па рад са млађима, па са старијима, саде цвеће у парковима, сваке године свако дете засади по једно дрво, тачно се зна где сме, и онда обележи то дрво, закачи своје име, и пази га, залива, прати како напредује… Каже, „Тамо да бациш папирић на улицу, одмах следи укор, казна, чуда нека!“ И још каже, ако немају довољно сати тог неког рада за заједницу не могу да упишу наредни разред.
Њој је то све смешно и глупо, а ја сам схватила – њих је васпитала школа!
На примеру Даринкине деце сам закључила да ипак школа може много тога. Ако је ико захтеван и дрзак, то су родитељи који плаћају двадесет пет хиљада евра годину те школе. Раде неки „ај-би“, или неки такав програм, и то баш кошта. Ти родитељи морају бити гори од ових наших. Али, школа има своја правила и ту нема одступања. Коме се не свиђа – довиђења!
И, знате шта сам још закључила? Али ово, молим вас, никоме немојте рећи. Закључила сам да је много лакше кад ми кажемо да су деца неваспитана, и да нећемо да имамо проблем са родитељима. Знате, онда нема наше одговорности. Онда нема труда и рада да се од неваспитаног направи неко ко ће ипак бацити омот у корпу, јер „поред таквих родитеља“… знате већ ту причу…
Неваспитане не можемо ми да васпитамо, оне који неће да уче не можемо да научимо, и тако ћемо доћи до својих пензија срећни што нас нико није пријавио, отпустио, казнио или сачекао у мраку, али шта смо постигли?
Мени су Даринкина деца отворила очи. Ја знам да ће моје колеге, ако им икад ово будем причала, одмахивати рукама и рећи да им не пада на памет да изигравају васпитаче. Рећи ће „И овако имам превише посла, још ми требају додатне обавезе и нервирања!“ Али, нешто се мислим, ми смо сами од себе направили те зечиће, те плашљиве мале мишеве, само се нечег плашимо, не знамо ни чега, а кукамо како нас нико не поштује. Ви који памтите нека давна времена, сећате се да нам је домар био најбољи школски полицајац. Само ли те погледа! И увек нека теткица које смо се плашили. „Била су то друга времена“ рећи ћете. Истина. Али, двадесет пет хиљада евра ови људи у Аустралији плаћају те школе. И та школа им васпитава децу без компромиса. У ова иста времена.
Ето, реците ви сад мени да ли сам у праву, или ипак не можемо ништа.
Аутор: Маја Бугарчић