Ja sam nastavnica Angelina. I ja tuđu decu ne vaspitavam.

29 avgusta, 2019

Za početak da vam se predstavim. Ja sam Angelina. Predajem istoriju, ne smem da vam kažem u kojoj školi, da nekome ne otkrijete ovo što vam pričam, jer vama mogu sve iskreno da kažem, ali ne želim da se pročuje da sam sve to baš ja rekla. U stvari, ne znam što bi trebalo da me bude briga i šta može da mi se desi, ali ipak, da ne mislim…

Ja sam sasvim prosečna profesorka – radim, onako… ni malo ni mnogo. Ne kasnim na časove, mobilni mi je na času utišan, i proverim poruke samo kad deca nešto pišu. Ne javljam se kad me zovu telefonom za vreme časa. Lažu oni koji kažu da profesori telefoniraju na času, možda neko telefonira, ali to je retko. Ja nikad. To jest, jesam jednom, ali samo jednom, i to sam morala, baš je bila situacija neka… ali to sad nije važno. Eto, vodim decu u muzej skoro svake godine. Trudim se.

Ne ostavljam jedinice. Ne mogu da se svađam sa decom, a ni sa roditeljima. I, neću da sebi dozvolim da mi ispravljaju ocene na veću. Lepo odredim dan u junu za popravljanje ocena, onda pitam neke gluposti koje bi znali i da nisu dana škole videli, i imam neko opravdanje za tu dvojku. I svi srećni. Deca me vole. I imam avgust kao čovek da se odmorim, a ne kao moja koleginica Zorica koja svake godine obara đake, i svake godine ima pripremnu nastavu, i oni ne nauče, i ona ih pusti… I, ko je tu lud? Upropasti odmor i sebi, i deci, i svojim kolegama. Zato je niko ni ne voli.

I ja volim decu, volim svoj posao. Svesna sam, to mogu vama da kažem, i nikom drugom, da je istina da imam kratko radno vreme i dugačak raspust, ali kad mi to neko kaže ja ne priznajem. Kažem, „E, da ti Bog da da se ti tako odmoriš kao ja za ta ’dva i po meseca’, pa da pričamo“, tako nešto patetično. Kad mi pomenu kako završavam radni dan u pola dvanaest, odmah krenem sa pričom o pripremama, administraciji, pomenem portfolio, a ko ne radi u školi ne zna šta je portfolio, pa misle da je nešto veliko i zaćute.

Svi profesori u školama kod nas su svesni da ne mogu ništa veliko da urade sa današnjom decom. Deca su nevaspitana, imaju bahate roditelje, pa i ako biste probali nešto da kažete, dobili biste ili prijavu, ili naslovnu stranu u tabloidima. Zato ni ne pokušavam. Kaže mi kuma, „Pa, vi ste obrazovno-vaspitna organizacija, morate i da vaspitavate“, a ja joj kažem,

„Nemaš ti pojma, dođi radi jedan dan u školi, pa će ti sve biti jasno!“

Ja tuđu decu ne vaspitavam. Ja sam odabrala da se pravim da ne vidim i ne čujem. Kao, nisam videla da je jedan učenik gurnuo drugog, da se neka učenica nedolično obukla; ne čujem da je neko opsovao (možda i mene?), ne vidim da je neki učenik došao pijan na čas (ili drogiran, ne znam, pošto ne umem da razlikujem). Kao ona tri majmuna – ne vidim, ne čujem, ne govorim! Jer, ako progovorim, ko zna do čega će to dovesti. Da li znate kako se proveo kolega koji je prijavio da se deca drogiraju? Dobio otkaz. Rekla sam sebi – Angelina, svoju decu si vaspitala ti, a ne škola! Džabe bih i pokušavala! Ne mogu mnogo ni da ih naučim, jer neće da uče, ali u svakom razredu bar neko hoće, ali da vaspitavam – to ne dolazi u obzir!

Sigurno se slažete.

Ja ne.

To jest, ja više ne. Zato vam ovo i pričam, da čujem šta vi mislite.

Ja imam sestru Darinku. Mnogo se volimo, veoma smo bliske, ali smo i potpuno različite. Ona riđa, ja crna. Ona debela, ja mršava. Ona je završila fiziku, ja istoriju. Kao da nismo rod.

Darinka je uvek bila, onako, kako bih rekla, sirova. Umela je baš da me osramoti! Eto, pre jedno četiri godine, sednemo u kafić, deca nam se igraju u parku, nas dve pričamo, i ona izuje cipele, pruži noge, nogama udara u stolicu nekom čoveku. On se pobuni, ona se na njega izdere. Opsuje ga. Opuške redovno baca na zemlju. Još ih onako stavi između palca i kažiprsta, kao da će da opali čvrgu, i oni lete do druge strane ulice.

Njen muž je isti kao ona, pa su i decu vaspitavali tako. Katastrofa. Ja ih, kao tetka koja ih obožava, odvedem na sladoled, oni udaraju rukama po sanduku, viču, uzimaju sladolede, vraćaju, i na kraju, kad se konačno odluče, omot bace na ulicu. Ja, inače, i na takve stvari ćutim. Kad ja pokupim te omote za njima, moja sestra obično kaže, „Vidi nju – budalu!“ I onda se svi smeju.

Ona kaže da njena deca imaju karakter. Ja to zovem drugačije, ali ćutim – neću da se zameram. Nemam ja deset sestara pa da me nije briga.

Kod njene dece nije postojalo „hvala“, „molim“, „izvini“, „da li mogu“… Nikad! Bacali su se po ulici, kukali da im se kupuju igračke, vrištali, i roditelji su im uvek udovoljavali. Znate ono kad vam je neko dete tako blisko i drago, a opet, ne želite da ga viđate. E, to je moj slučaj sa Darinkinom decom.

Onda je Darinkin muž dobio neki posao u Australiji. Sad se viđamo preko skajpa, ali nije to isto kao kad je zagrlim i poljubim. I, ove godine su prvi put došli preko leta, znate koliko je skup taj put, i dugo traje, i baš je veliko maltretiranje, pa tri godine nisu mogli da dođu.

Očekivala sam da su Darinkina deca isti oni divljaci, samo nekoliko godina stariji. Međutim, ako ćete mi verovati, još uvek sam u šoku.

Kao prvo, deca su mirna, kulturna i sad umeju da se i zahvale, i da normalno pričaju sa mnom, da se lepo igraju sa mojom decom, ranije su se svađali. Omote od sladoleda sad stavljaju pravo u korpu, i papiriće koje primete oko korpe podignu i stave gde im je mesto. Iz priče sam saznala da mnogo čitaju. Čuvaju svoje, i tuđe stvari, brinu se o deci sa posebnim potrebama, druže se sa decom svih boja i nacionalnosti. Štede vodu, struju, jedu zdravu hranu…

Ja sam Darinku morala da pitam šta se sa decom desilo. Nisam tako direktno, nego onako izokola, da se ne naljuti. Rekla je, „Ma, vidiš kako u školi prave od njih debile hahahahah“ i bacila opušak. Kaže, u školi imaju „retro“, tako ona to kaže, dakle imaju te retro akcije, sređivanje škole, pa rad sa mlađima, pa sa starijima, sade cveće u parkovima, svake godine svako dete zasadi po jedno drvo, tačno se zna gde sme, i onda obeleži to drvo, zakači svoje ime, i pazi ga, zaliva, prati kako napreduje… Kaže, „Tamo da baciš papirić na ulicu, odmah sledi ukor, kazna, čuda neka!“ I još kaže, ako nemaju dovoljno sati tog nekog rada za zajednicu ne mogu da upišu naredni razred.

Njoj je to sve smešno i glupo, a ja sam shvatila – njih je vaspitala škola!

Na primeru Darinkine dece sam zaključila da ipak škola može mnogo toga. Ako je iko zahtevan i drzak, to su roditelji koji plaćaju dvadeset pet hiljada evra godinu te škole. Rade neki „aj-bi“, ili neki takav program, i to baš košta. Ti roditelji moraju biti gori od ovih naših. Ali, škola ima svoja pravila i tu nema odstupanja. Kome se ne sviđa – doviđenja!

I, znate šta sam još zaključila? Ali ovo, molim vas, nikome nemojte reći. Zaključila sam da je mnogo lakše kad mi kažemo da su deca nevaspitana, i da nećemo da imamo problem sa roditeljima. Znate, onda nema naše odgovornosti. Onda nema truda i rada da se od nevaspitanog napravi neko ko će ipak baciti omot u korpu, jer „pored takvih roditelja“… znate već tu priču…

Nevaspitane ne možemo mi da vaspitamo, one koji neće da uče ne možemo da naučimo, i tako ćemo doći do svojih penzija srećni što nas niko nije prijavio, otpustio, kaznio ili sačekao u mraku, ali šta smo postigli?

Meni su Darinkina deca otvorila oči. Ja znam da će moje kolege, ako im ikad ovo budem pričala, odmahivati rukama i reći da im ne pada na pamet da izigravaju vaspitače. Reći će „I ovako imam previše posla, još mi trebaju dodatne obaveze i nerviranja!“ Ali, nešto se mislim, mi smo sami od sebe napravili te zečiće, te plašljive male miševe, samo se nečeg plašimo, ne znamo ni čega, a kukamo kako nas niko ne poštuje. Vi koji pamtite neka davna vremena, sećate se da nam je domar bio najbolji školski policajac. Samo li te pogleda! I uvek neka tetkica koje smo se plašili. „Bila su to druga vremena“ reći ćete. Istina. Ali, dvadeset pet hiljada evra ovi ljudi u Australiji plaćaju te škole. I ta škola im vaspitava decu bez kompromisa. U ova ista vremena.

Eto, recite vi sad meni da li sam u pravu, ili ipak ne možemo ništa.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Ja sam nastavnica Angelina. I ja tuđu decu ne vaspitavam."

  1. Aleksandar kaže:

    “Ali, škola ima svoja pravila i tu nema odstupanja. Kome se ne sviđa – doviđenja!” – E, u tome je poenta. Kod nas je škola “Obavezna i besplatna”, i pošto je obavezna one koji neće da poštuju pravila ne možeš realno kazniti, ni udaljiti, pa samim tim ni prevaspitati, i to je to. Kada se školi i nastavnicima vrate ovlašćenja, a ne samo obaveze i odgovornosti, onda će i moći da se uradi nešto. Ali znate već to i sami. Pozdrav!!!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama