Дете мора да се пелцује док је још мало. Како одраста, ти помало кренеш да га фрустрираш, помало му нешто не даш.
Толеранција на фрустрацију значи трпљење. Ако не умемо да трпимо не може нам бити добро. Оно што трпимо је фрустрација, а фрустрација је неиспуњена потреба. Како развити толеранцију на фрустрацију, или како се ,,вакцинисати” на фрустрацију, како бити задовољан иако нису све потребе задовољене?
Дете мора да се пелцује док је још мало. Како одраста, ти помало кренеш да га фрустрираш, помало му нешто не даш. И онда се оно мало нешто буни, али покупи оне играчке. Јер није његова потреба да покупи играчке. Његова потреба је да разбаца играчке а ваша је потреба да их покупи. Оно се мало фрустрира и буни, али научи лепо да трпи. Хоћу слатко – не може сине слатко. И тако ми њих мало кљуцкамо са неким фрустрацијама, таман колико треба. Јер шта ради вакцина – она је исто што и болест, само разблажена, па му помало иритира тај имуни систем. А кад би пустили болест у пуном интензитету добили бисмо обољење а не вакцинацију. Исто је и у психичком животу. Кад би ми децу траумирали фрустрацијама, ми бисмо добили болест. Неки родитељи превише фрустрирају децу, па их траумирају, не задовољају њихове основне потребе, а неки премало фрустрирају, па имамо размажену и презаштићену децу.
Или имамо особе истраумиране од фрустрација које онда беже од свих ситуација које би могле да их фрустрирају, или имамо размажене, који бесне на сваку ситуацију која их фрустрира. Знате како изгледа кад пошаљете размажено дете у школу. А они тамо неће све што он хоће па настају проблеми. Ни једни ни други немају имунитет.
Небојша Јовановић, психотерапеут
Извор: Небојша Јовановић