Dete mora da se pelcuje dok je još malo. Kako odrasta, ti pomalo kreneš da ga frustriraš, pomalo mu nešto ne daš.
Tolerancija na frustraciju znači trpljenje. Ako ne umemo da trpimo ne može nam biti dobro. Ono što trpimo je frustracija, a frustracija je neispunjena potreba. Kako razviti toleranciju na frustraciju, ili kako se ,,vakcinisati” na frustraciju, kako biti zadovoljan iako nisu sve potrebe zadovoljene?
Dete mora da se pelcuje dok je još malo. Kako odrasta, ti pomalo kreneš da ga frustriraš, pomalo mu nešto ne daš. I onda se ono malo nešto buni, ali pokupi one igračke. Jer nije njegova potreba da pokupi igračke. Njegova potreba je da razbaca igračke a vaša je potreba da ih pokupi. Ono se malo frustrira i buni, ali nauči lepo da trpi. Hoću slatko – ne može sine slatko. I tako mi njih malo kljuckamo sa nekim frustracijama, taman koliko treba. Jer šta radi vakcina – ona je isto što i bolest, samo razblažena, pa mu pomalo iritira taj imuni sistem. A kad bi pustili bolest u punom intenzitetu dobili bismo oboljenje a ne vakcinaciju. Isto je i u psihičkom životu. Kad bi mi decu traumirali frustracijama, mi bismo dobili bolest. Neki roditelji previše frustriraju decu, pa ih traumiraju, ne zadovoljaju njihove osnovne potrebe, a neki premalo frustriraju, pa imamo razmaženu i prezaštićenu decu.
Ili imamo osobe istraumirane od frustracija koje onda beže od svih situacija koje bi mogle da ih frustriraju, ili imamo razmažene, koji besne na svaku situaciju koja ih frustrira. Znate kako izgleda kad pošaljete razmaženo dete u školu. A oni tamo neće sve što on hoće pa nastaju problemi. Ni jedni ni drugi nemaju imunitet.
Nebojša Jovanović, psihoterapeut
Izvor: Nebojša Jovanović