Пријатељи, хтео сам да вам кажем зашто не смете да тучете децу (ако вам из неког разлога то није очигледно).
Када смо у стању стреса, на пример, претња нам „виси изнад главе“, ругају нам се или нам наносе физичку бол – група такозваних глукокортикоидних хормона се ослобађа у крви. Ову су „хормони стреса“ који су одговорни за реакцију на напад „удари или бежи“.
Овај процес је прилично сложен и дуготрајно утиче на тело. Због тога се код деце у присуству родитеља (посебно мајке) ови хормони не ослобађају у крви. Тако природа штити дететово тело у развоју од додатног оптерећења.
Ако родитељ сам постане извор стреса, тада дете неће то насиље да перципира као опасност. Односно, нема стреса, њему је то „нормално“, све је у реду, ТАКО МОРА БИТИ јер долази од родитеља.
Шта мислите, у какву ће особу израсти ваше дете које од малих ногу верује да су НАСИЉЕ И АГРЕСИЈА НОРМАЛНО СТАЊЕ?
А шта ће се догодити ако дете дође у додир са стварном претњом од одрасле особе?
Одговорићу вам са психолошког, а не физиолошког становишта. Постоје два сценарија: дете ће постати агресор или жртва.
Тући децу значи сломити њихову веру у живот.
Молим вас да пронађете снагу у себи и схватите колико није у реду тући децу! Могуће је да сте и сами били претучени у детињству и сигурно се и дан данас сећате тих батина као најболније ствари у детињству.
Пријатељи, ово је веома озбиљна и веома важна тема. Искрено се надам да ћете схватити о чему вам причам.
Аутор: Михаил Лaбковски
Преузето са: stil.kurir.rs
Напишите одговор