„Ма дај, молим те, шта ће мало дете да учи? Па није још ни кренуо у школу!“
„Научиће, има времена!“
„А шта ће учитељице да раде, ако га ја научим све?“
Ово су коментари родитеља које годинама слушам а који се воде између родитеља предшколске деце, која више или мање знају предшколско градиво. Мудровања иду тако од извора до ушћа, сва субјективно навођена, али без конкретних чињеница и доказа. А докази су из године у годину све поражавајући. Нажалост.
Иако сва деца на крају предшколског програма (забавиште, вртић, како се већ где зове) добију папир да су завршила припремни програм, врло често, многа од њих, од тог програма имају само то – папир! Не бих сада о томе ко је крив: криви смо сви! Родитељи се ослањају на васпитаче, васпитачи се правдају законом који им не дозвољава било какву силу и терање деце на рад, а деца – к`о деца – користе сваки моменат да се играју.
Нажалост, ШKОЛА НИЈЕ ИГРА. Без обзира како разиграно изгледају савремени уџбеници и без обзира како се систем труди да од школе направи играоницу.
Доказ за ову тврдњу су резултати, из године у годину све црњи. У клупе првог разреда седају бројна деца која не знају ни слова, ни бројеве, чак ни боје, а понекад ни која је лева а која десна страна. Познају само теме из свакодневног живота, оно што су научили сами, а врло често боље познају латиницу него ћирилицу, због пре-честог седења испред компјутера. (У Србији је ћирилица основно писмо и учи се пре латинице.)
Ретки су родитељи који ће самостално радити с децом код куће.
Ретки су васпитачи који имају храбрости да буду на страни свог програма и деце, а не на страни модерних закона. Није ни њима лако.
Ретка су деца која ће сама узети папир, оловку, књигу и радити.
Жао ми је, али морам критиковати нас родитеље, пре свих осталих.
Прво, што ћутимо пред будалаштинама система који нам од деце прави савршене козументе нових технолошких справица.
Друго, што ћутимо пред свим школским програмима, који имају за циљ само нечију зараду.
Треће, што је увек касно када схватимо да је наше дете – наш проблем.
АKО СМО ПАМЕТНИ ЉУДИ, БУДИМО МУДРИ РОДИТЕЉИ.
Учите свог предшколца да седи на столици 45 минута. Да правилно држи оловку. Да што више пише и црта и вежба графомоторику. Да пита оно што не разуме. Учите га да размишља решавајући логичке задатке са примерима из његове собе. Не мора сваки пут добити чоколаду, купите му “ Мали Забавник“. Изведите га напоље и покажите му како изгледа дрво, цвет и како то залази сунце. Дозволите му да о природи учи у природи. Ако већ нисте до сад, у поклоне за рођендан обавезно убаците и књигу. Доведите му најбољег другара да уче заједно…
Ако желимо петице и наш труд мора бити за 5.
Благо вама ако ваше дете има доброг васпитача, који ће увек наћи начина да заинтересује дете за рад. Али ако нисте те среће – мораћете се ангажовати сами. Док се не измени гледиште, закон, пракса – време ће однети мале годинице и нећете моћи надокнадити пропуштено. Можемо се само хватати минута које све брже пролазе, и радити. Наравно, ако желите свом детету добар старт, као основу доброг образовања. А који родитељ то не жели?
Извор: https://blagomogzivota.wordpress.com