„Ma daj, molim te, šta će malo dete da uči? Pa nije još ni krenuo u školu!“
„Naučiće, ima vremena!“
„A šta će učiteljice da rade, ako ga ja naučim sve?“
Ovo su komentari roditelja koje godinama slušam a koji se vode između roditelja predškolske dece, koja više ili manje znaju predškolsko gradivo. Mudrovanja idu tako od izvora do ušća, sva subjektivno navođena, ali bez konkretnih činjenica i dokaza. A dokazi su iz godine u godinu sve poražavajući. Nažalost.
Iako sva deca na kraju predškolskog programa (zabavište, vrtić, kako se već gde zove) dobiju papir da su završila pripremni program, vrlo često, mnoga od njih, od tog programa imaju samo to – papir! Ne bih sada o tome ko je kriv: krivi smo svi! Roditelji se oslanjaju na vaspitače, vaspitači se pravdaju zakonom koji im ne dozvoljava bilo kakvu silu i teranje dece na rad, a deca – k`o deca – koriste svaki momenat da se igraju.
Nažalost, ŠKOLA NIJE IGRA. Bez obzira kako razigrano izgledaju savremeni udžbenici i bez obzira kako se sistem trudi da od škole napravi igraonicu.
Dokaz za ovu tvrdnju su rezultati, iz godine u godinu sve crnji. U klupe prvog razreda sedaju brojna deca koja ne znaju ni slova, ni brojeve, čak ni boje, a ponekad ni koja je leva a koja desna strana. Poznaju samo teme iz svakodnevnog života, ono što su naučili sami, a vrlo često bolje poznaju latinicu nego ćirilicu, zbog pre-čestog sedenja ispred kompjutera. (U Srbiji je ćirilica osnovno pismo i uči se pre latinice.)
Retki su roditelji koji će samostalno raditi s decom kod kuće.
Retki su vaspitači koji imaju hrabrosti da budu na strani svog programa i dece, a ne na strani modernih zakona. Nije ni njima lako.
Retka su deca koja će sama uzeti papir, olovku, knjigu i raditi.
Žao mi je, ali moram kritikovati nas roditelje, pre svih ostalih.
Prvo, što ćutimo pred budalaštinama sistema koji nam od dece pravi savršene kozumente novih tehnoloških spravica.
Drugo, što ćutimo pred svim školskim programima, koji imaju za cilj samo nečiju zaradu.
Treće, što je uvek kasno kada shvatimo da je naše dete – naš problem.
AKO SMO PAMETNI LJUDI, BUDIMO MUDRI RODITELJI.
Učite svog predškolca da sedi na stolici 45 minuta. Da pravilno drži olovku. Da što više piše i crta i vežba grafomotoriku. Da pita ono što ne razume. Učite ga da razmišlja rešavajući logičke zadatke sa primerima iz njegove sobe. Ne mora svaki put dobiti čokoladu, kupite mu “ Mali Zabavnik“. Izvedite ga napolje i pokažite mu kako izgleda drvo, cvet i kako to zalazi sunce. Dozvolite mu da o prirodi uči u prirodi. Ako već niste do sad, u poklone za rođendan obavezno ubacite i knjigu. Dovedite mu najboljeg drugara da uče zajedno…
Ako želimo petice i naš trud mora biti za 5.
Blago vama ako vaše dete ima dobrog vaspitača, koji će uvek naći načina da zainteresuje dete za rad. Ali ako niste te sreće – moraćete se angažovati sami. Dok se ne izmeni gledište, zakon, praksa – vreme će odneti male godinice i nećete moći nadoknaditi propušteno. Možemo se samo hvatati minuta koje sve brže prolaze, i raditi. Naravno, ako želite svom detetu dobar start, kao osnovu dobrog obrazovanja. A koji roditelj to ne želi?
Izvor: https://blagomogzivota.wordpress.com