Много је оних ситуација када вам се срце истопи док гледате и слушате своје дете. Али, будимо искрени, много је и оних тренутака када вас то исто дете доведе до ивице живаца. Ипак, морате знати да деци вртићког узраста (понекад и старијој) може недостајати самоконтрола потребна да би мирно исказали љутњу. Узрок томе је емоционална незрелост, па није толико необично да им се деси испад беса или чак агресија према неком у окружењу.
Иако су повремени изливи агресије нормални, постоје ствари које можете учинити како бисте обликовали понашање свог детета.
- Установите и учите кућна правила. Деца не знају која правила важе у кући док их не научите, тако да је то једна од ваших важних родитељских обавеза. Велики део дечје фрустрације долази заправо од несигурности и недоследности родитеља – оно што је јуче било забрањено, данас више није јер је тата боље расположен. То децу чини збуњеном и нормално је да су бесни ако не знају правила. Малишани су обично заинтересовани за додир и истраживање, па ако постоје драгоцености које не желите да дирају, једноставно их склоните. Кад год деца прекрше неко важно правило, треба им се одмах посветити и објаснити грешку, да би тачно схватили шта су погрешно учинили. Никада то не остављати за касније.
- Претње су прецењене. Увек је ефикасније позитивно појачати жељена понашања и подучавати децу алтернативном понашању, уместо оног чувеног родитељског: „Ако не престанеш (па допиши неку претњу – нећеш добити слаткиш, нећемо ићи у парк, нема телевизије пет дана…)“. Реците им да је у реду да се љуте али не и да ударају и да следећи пут кад осете бес користе речи.
- Унесите здраве дистракције. Док учите своје дете исправним начинима реаговања, нема ничег лошег у томе да понекад покушате да му једноставно скренете пажњу са онога што га је наљутило. Све док га не подмићујете да се понаша другачије. Ово је подједнако лоше као и претња („Ако престанеш да удараш брата, даћу ти чоколаду.“). Али нема ништа лоше у томе што намерно мењате фокус.
- „Контролиши се.“ Па, још не могу. Запамтите, малишани имају мало природне самоконтроле. Потребно је да их учите да не ударају и не гризу када су љути, већ уместо тога да изражавају своја осећања речима.
- „Не повређујемо се.“ Пажљиво надгледајте своје дете када је у неком сукобу. Ако је неслагање мало, држите се подаље и пустите децу да то сами решавају. Међутим, морате интервенисати када деца уђу у физички сукоб који се наставља и након што им се каже да престану или када се чини да је једно дете у неконтролираном бесу и напада или уједа друго. Раздвојте децу и држите их одвојено док се не смире. Ако је борба изузетно силовита, можда ћете морати да прекинете игру. Јасно кажите да није важно ко је „започео“. Нема оправдања да покушате повредити једни друге.
- „Био си јако добар!“ Похвалите своје дете за адекватно понашање и помозите му да схвати како то његово добро понашање значи да је он „велики“ чим користи речи уместо да удара или гризе. И увек појачајте и похвалите понашање када приметите своје дете да је љубазно и нежно.
- Контролишите свој темперамент. Увек пазите на своје понашање у присуству детета. Један од најбољих начина да га научите одговарајућем понашању је да контролишете свој темперамент. Ако изразите свој бес на миран начин, вероватно ће ваше дете следити ваш пример.
- Останите доследни и чврсти. Ако морате дисциплиновати своје дете, немојте се осећати кривим за то и никако се не извињавајте. Ако ваше дете осети ваша мешана осећања, то ће за њега бити потврда да је све време било у праву а да сте ви онај „лош“. Иако дисциплиновање детета никад није пријатно, оно је неопходан део родитељства и нема разлога да се због тога осећате кривим. Ваше дете мора да разуме када није у праву, важно је да преузме одговорност за своје поступке и буде спремно да прихвати последице.
Која је разлика између дисциплине и казне?Иако многи родитељи мисле да су дисциплина и казна иста ствар – нису.
До треће године, а понекад и касније, деца једноставно не разумеју концепт казне. Постављање ограничења много је бољи приступ од казне; већина деце ће реаговати на јасно, смирено и одлучно постављање граница. |
Кад укључити педијатра
Ако вам се чини да је дете необично агресивно дуже од неколико недеља, а ви сами не можете да се носите са његовим понашањем, консултујте свог педијатра. Остали знакови упозорења укључују:
- Физичке повреде себе или других (трагови зуба, модрице, повреде главе)
- Напади на вас или друге одрасле особе
- Ако их комшије или школа шаљу кући или им је забрањена игра
- Ваш страх за сигурност оних који су око њега
Најважнији знак упозорења је учесталост избијања. Понекад деца која имају поремећаје понашања прођу неколико дана или недељу или две без инцидената, па чак могу да делују и шармантно током овог времена, али мало које може да састави читав месец, а да бар једном не упадне у проблеме.
Запамтите:
Најбољи начин за спречавање агресивног понашања је да детету пружите стабилан, сигуран живот у кући у којој се љубав показује сваког дана, а уз чврсту дисциплину и доследност у спровођењу успостављених правила.