Годи Келер: Пасивна деца сутра постају пасивни људи којима се лакше може управљати

фебруар 20, 2019

Родитељи и учитељи имају само један задатак: помоћи детету да буде оно што јесте, оптимално се развије и процвета као целовита особа. Притом су родитељи и учитељи попут баштована који брижно негују биљку. А најповољнији услови за раст и развој су поверење, доследност и оснаживање детета, уместо сумње, страха и контроле, који се намећу у сувременом друштву, сликовито описује норвешки педагог Годи Келер.

Како на духовит и топао начин оплеменити знање родитеља о озбиљној теми васпитања детета? Како деловати на срца и умове васпитача, бака, дека и свих оних који се баве децом да развијају своје вештине и храбро преиспитују усвојене ставове, предрасуде и конвенције друштва? Управо тиме на својим предавањима и радионицама Годи Келер, предавач и аутор неколико књига о васпитању, подстиче слушаоце и читаоце на размишљање и дубоко преиспитивање па многи кажу како он не предаје, него – инспирише.

Васпитање некад и сад

Једноставно питање које га је затекло пре 20-ак година и усмерило према дубљем истраживању подручја родитељства и васпитања, на родитељском састанку упутио му је један забринути отац упитавши како знати шта је исправно, а шта није у васпитању и образовању деце. Исто питање Келер и данас сматра каменом спотицања многих родитеља. Шалећи се, за себе каже да је рођен у средњем веку, некада давно, па се његови родитељи, који су били обични радници, нису пуно замарали питањима васпитања или читањем образовне литературе.

„Подизање деце тада је била општедруштвена ствар, систем вредности и неписаних закона које је требало поштовати. Како шишати и облачити децу, уредно време спавања, примерено понашање на улици и у школи – конвенције су биле толико јаке да су важиле за све“, каже. Иако се данас томе можда смејемо, Годи Келер сматра да је управо такво време родитељима давало осећај сигурности.

„Данас је, међутим, ситуација битно другачија јер је родитељство потпуно приватизовано, што са собом носи двоумљење о исправности сопствених одлука. Ако ме питате, сматрам да су нам потребне школе за родитеље у оним ситуацијама кад се осећамо несигурно јер“, објашњава, „држати се сопствених принципа или олакшати живот детету питање је које обележава стотине ситуација с којима се родитељи сусрећу.“

Као педагог богатог искуства у раду с родитељима и децом сусрели сте се с многим људским особинама. На којим се темељима, према вашем мишљењу, гради квалитетно васпитање?

Педагогија је култивисање неопипљивог, а сваки је родитељ, као и сваки учитељ, баштован који се служи непоновљивим алатом у васпитању детета – сопственом јединственошћу. Врло је лако и популарно данас бити арогантан и с позиције стручњака или којекаквих телевизијских гуруа делити површне савете. То је разлог зашто не дајем рецепте како одгајати јер различити смо на безброј начина.

Никад нисам сусрео два иста родитеља или два иста детета. Но сматрам да развој детета изузетно подупиру родитељске особине као што су целовитост и аутентичност њиховог одраслог ауторитета. То значи да родитељ као комплетна особа помаже детету да постане целовита индивидуа, да својом аутентичношћу подржава ‘оно што јесте’ те да поруке које шаље детету заиста и живи.

Важно је, такође, бити вешт проматрач, проматрати дете с поштовањем и топлином тако да га заиста видите и притом по страни оставите упетљавање у критизирање, интерпретирање или претерану емоционалност. То је многима од нас данас велик проблем јер нисмо радо у улози неутралних проматрача.

Спознаја да је васпитање детета питање поверења, а не питање контроле, порука је родитељима да не буду у страху и да верују себи, а не стручњацима. Није ли чудно да управо данас постоје силне дијагнозе које се ‘налепе’ деци, а ни сами стручњаци не знају да их протумаче.

У времену у којем живимо носимо се с притисцима различитог интензитета. Који бисте савет дали себи да данас постанете први пут родитељ?

Можда бих данас још више инсистирао на активности и чињењу. У сваком случају, давао бих детету простор да користи своју енергију, избегавајући летаргију, апатичност и сивило, које видим као највећу претњу данашњице. Шетао бих с дететом, сатима бисмо боравили у природи, играо бих с њим фудбал, ишли бисмо на пецање, што многи родитељи данас раде, и то је дивно!

Трудио бих се да креирам другачији програм од онога који жели да дете подреди пасивности. И свакако бих направио отклон од медија било које врсте. Пасивна деца сутра постају пасивни одрасли људи којима се лакше може управљати. Јесте ли икад упознали иједног рибара, дрвосечу или пољопривредника с дијагнозом поремећаја пажње? Не, зато што правилно користе енергију која им је дата.

Можемо ли се још мало дотаћи теме доследности и граница у васпитању? Шта су здраве границе?

Опет ћу се вратити на аутентичност: кад сте сигурни у себе, онда сами живите своја правила. То сте ви, и дете то осјећа. Једноставно сте пре свега ви добар пример. С правилима не треба претеривати, али она најважнија морају бити део вашег система вредности.

Деца тестирају родитеље управо на слабим тачкама у којима осећају да то могу кад родитељи нису сигурни или доследни. Кад, рецимо, дете неколико пута шаљете у кревет без резултата, да ли то заиста мислите? Примећујем да је родитељство данас врло несигурно подручје деловања и све смо мање у миру с тиме шта је исправно, а шта није. Томе доприноси и невероватна лепеза одабира која нас чини нервознима. Медији и индустрија играчака свесно су окренути малој деци као тржишту. Просечно европско дете има више од 500 играчака, што је заиста превише.

Уместо преговарања које доприноси стварању несигурности у детету, предложио бих што више практиковати храброст и јасноћу у ауторитету. Бити пријатељ детету је бесмислено. Солидарност којом дубоко прихватате дете какво оно јесте не значи да се слажете са свиме што излази из детета јер ви сте онај који зна на који начин водите свој живот. И дете ће тај став усвојити.

С друге стране, важна је и флексибилност, слажете ли се? Када је у реду рећи ‘не’?

Родитељи ми често постављају управо то питање. Одговарам им да бих радије одабрао ‘не’ ако су имало несигурни или ако постоји имало сумње у процесу доношења одлуке. С друге стране, јасно осећате кад сте престроги или крути, кад сте отишли предалеко или кад није потребно водити битку.

Ипак је реч о индивидуалном приступу сваком детету и ослушкивању самог себе. Такође, волим родитељима да кажем да бирају битке које воде и које су им важне те да буду у томе усаглашени и као парт­нери. Каткад постављање граница зна да буде навика те сте стално у борбеном положају у односу на дете. Одустаните од онога што заиста није јако важно.

Јасно је да школски систем не успева да задовољи многе потребе детета. Која је највећа слабост данашњег школског система?

Од многих школских слабости о којима сам говорио на предавању – а то су претерани покушаји стандардизације и мерења немерљивог – рекао бих да је подстицање компетитивности данас отишло предалеко. Подела деце на губитнике и напредне бесмислена је. Компетитивности, која цени искључиво победнике, место је у спорту и неким другим активностима, а не у школи.

Тако смо створили тренд који данас имамо у Европи, а то је напуштање школе у врло виском проценту, готово 25 посто – што је готово четвртина младих људи. И то је заиста грозно. Када дете које је свесно да није довољно добро или прихваћено уз то још непрестано тестирате и мерите, то не погодује развоју његовог самопоштовања, чак га још више уништава и зато је то, мислим, злочин којим уништавамо младе животе.

Заиста дубоко верујем да је свако, али свако дете талентовано! Цео је низ талената које доносе нови клинци и нису само логичко-математичке или језичне природе. Имате децу са ‘зеленим’ рукама, децу која разумеју животиње, уметнике, сањаре… Све су то таленти који нису дошли само да седе и пасивно усвајају разноразне програме и потребни су нашем свету управо сада. Свака мама, сваки родитељ и учитељ има само један задатак, а то је помоћи детету да буде оно што јесте са свим задатим квалитетама – да оптимизује развој детета.

Погрешно размишљамо, стварајући систем школе које се понашају као да се баве производњом кобасица, без разумевања темеља мотивације, животних процеса и динамике учења.

На семинарима често причате бајку о принцези и жаби у контексту важности суочавања са животним кризама и кризама одрастања. Које су то жабе које данас морамо одбацити, уместо да их љубимо?

Често се у раду користим бајкама и причама те гледам промене на лицима деце, па и оне нешто старије. Невероватан је тај језик бајки, који не долази од приповедача, него негде дубоко, дубоко, из неког простора који сви осећамо заједничким.

Споменута бајка о принцези са златном куглом сјајна је метафора сусрета са животним кризама које нас често, уместо на суочавање, терају на бег. У једном тренутку свог живота принцеза нема ниједну сенку у свом животу све док не изгуби тај тренутак безбрижног детињства и кугла јој падне у воду. (Куглу извади жаба након што јој принцеза обећа да ће је заузврат повести на двор, где ће јој правити друштво, јести из њеног златног тањирића, пити из њене купице и спавати у њеној свиленој постељи, прим. ур.).

Намерно користим изворни завршетак те бајке према којем принцеза снажно баца жабу у зид – уместо да јој да пољубац, као у неким америчким приказима – јер је реч о јасном постављању границе с оним делом себе који је љигав и нимало привлачан те којем треба отрежњење у облику одлучне акције. У тренутку кад престанемо да бежимо и бацимо жабу у зид – проблем се претвара у могућност.

Жабе долазе у многим облицима и бојама обећавајући сигуран повратак безбрижности, но по одређеној цени, наравно. Колико је модерних могућности бегова од суочавања с проблемима данас?! Дрога и алкохол најопакији су примери кад млади с којима радим ломе себе, но ту су и рачунари, компјутерске игрице, друштвене мреже, телевизија, тржни центри, картице…

Детету ћете највише помоћи и највише га оснажити ако будете бирали пут поверења у њега и живот. Вера и поверење врло су моћна енергија. Негујмо културу поверења уместо културе сумње и страха.

Извор: Sensa.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама