Шта се чудиш? Данас је то нормално!

25 марта, 2022

Седимо у кафићу, у непушачком делу, а сто поред – родитељи и петогодишња девојчица гледају у телефон. Свако у свој. На тренутак слатка мала плава глава подигне се ка оцу, ручица се одваја од телефона, пипне га по подлактици, пита нешто. Одсутан и кратак очев одговор – и дете се враћа својим пикселима на екрану.

Foto: Canva/Getty images

Мајка на моменат намести косу, напући уста, па шкљоцне селфи. Загрли девојчицу – она се изненади, мало намршти јер је прекинута у гледању цртаћа – па се насмеши за заједничку фотографију. Толико. Кратак бљесак оног што се модерна породица зове.

– Шта се чудиш, данас је то тако нормално!

– Шта је нормално? Да породица као проводи заједничко време у кафићу, али тако да свако ради шта му је воља? Да мајка загрли дете само да би направила селфи? Шта би са добрим старим разговором?

– Ма хајде, молим те, кад су твоји родитељи с тобом разговарали?

Тад схватим. Ми се латимо телефона на породичним ручковима и поподневима због тога што не знамо како се разговара. Лакше је – дати телефон детету у руке, па мало искулирати. Лакше је – дати привид складне породице па нек пљуште лајкови!

Док смо ми расли, није било телефона, али није било ни породичних окупљања на којима деца имају право гласа. Велики разговарају, а мали седе мирни и ћуте док им се не обрате. Кад дођу гости – идите ви мало тамо у собу, играјте се. Кад се оде у ресторан – да нисте писнули, седите мирно! Запамтићете кад смо вас извели!

Данас нема строгог васпитања, али можда нема ни васпитања више.

– Кад погледаш, ми смо мање више били препуштени себи. Је л’ сте сити? Суви? Урадили домаћи? ‘Ајде напоље! Па кад падне ноћ, крену мајке да узвикују имена с прозора или терасе, ори се цела улица од „је л’ може још само мало, мааамаа? Још пет минутаааа?“

– Па шта знам… Данас нема тога. Нема деце на улици, сви су на телефонима. И родитељи и деца. Је л’ постоји повезивање осим повезивања на мрежу?

Не можеш мимо света. Ако сва деца у одељењу имају мобилни, мора и моје дете да има. Не желим да буде неприхваћена.

– Али можеш да контролишеш, да одредиш колико ће времена провести на телефону. Ми Ани диктирамо време, не она нама.

– Свака вама част! Па је л’ ти знаш, сад да јој узмем мобилни, да јој забраним, па она би ми хаос од живота направила!

Кад су се и где помериле те границе и да ли их ико више поставља? Да ли не знамо шта је исправно или само радимо како и други раде? Можда радимо најбоље што умемо?

Родитељство је посебна енигма за данашње маме и тате јер су то она иста деца која „нису смела да писну“, која седе под строгим погледом у гостима или у ресторану, које не питају шта им се једе него „поједи све то из тањира, нема бацања хране“! То су они исти збуњени дечаци који не знају како да се обрате бркатом намрштеном оцу. Исте оне уплашене ћерке које се стиде кад добију менструацију. То су они што су рекли „да неће они са својом децом тако“.

Па уместо „тако“ – мобилни у руке.

Заборављамо ваљда да имати дете не значи само да га пазиш да не падне или да се не запрља. Да је главни задатак да човека подигнемо. А како да га подигнеш кад га од најмлађег узраста у дигиталну рупу гураш?

Гледам скоро у чекаоници Дома здравља дечак игра игрицу на телефону. Отац разговара са познаником, не обраћа пажњу на клинца. Тек чујем:

– Дај ми мобилни, испразнићеш ми скроз батерију.

Дечак почне да негодује, па онда да клати ногама, лупка оца, запиткује га. Отац на брзину прегледа телефон „чекај, смири се, шта те спопало, само ово да видим“. Дечак сложи фацу – а за тебе није празна батерија?

Нема разговора, нема приче. Ничег нема.

Питам се, шта би било кад би мајка одвела дете у парк или шуму, уместо на игралиште или кафић? Шта би се десило кад би породица села за сто погледа упртих једно у друго, а не у „Пилиће“ са таблета и вести са ТВ-а? Можда да се измисли игра погађања – на шта теби личи овај облак, мама?

Осврни се око себе САДА. Ако твоја жена скролује по Фејсу или муж прегледа сторије на Инстаграму, ако деца гледају цртани двадесет секунди и онда мењају видео привучени неком новом сличицом на екрану, ако у исто време ради телевизор – време је да искључите струју. Време је да гасите интернет. Време је да тај тако жељени одмор, то заслужено опуштање након посла и „време за себе и породицу“ истински доживите.

Да, биће досадно првих десет минута. Можда и сат времена. Понекад, сви се изгубимо у том шареном фејсбук-инстаграм-пинтерест свету. На интернету је све сјајније и лепше. На webu је интересантније него на небу. А да ли је стварно? Или смо се само уплели у ту велику мрежу заблуда о савршеном свету. Тамо негде, неко путује, има скупа кола и велику кућу. Тамо негде, некоме, деца су пристојна и лепо одевена. Тамо негде, ал’ не овде, не у нашем дворишту и нашој дневној соби где свако у свој екран гледа.

Јер шта ћемо кад се батерија испразни? У какве ће људе израсти деца која не могу да једу без цртаног филма, да чекају у реду или ураде домаћи без интернета? Је л’ то стварно лакши пут?

– А далеко ти оде! Ништа нама није фалило, шта ће њима фалити?!

– Ја све мислим да мора да нам нешто страшно фали кад га тако упорно тражимо на друштвеним мрежама. Морамо само да откријемо шта – али офлајн.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Један коментар на "Шта се чудиш? Данас је то нормално!"

  1. Aleksa каже:

    Naravno da nema razgovora. To je zato što se ne zna ko je otac ili majka a ko je dete. Gledam šta sve roditelji dopuštaju svojoj deci i čudom se čudim. Još gore je kad traže izgovor zašto moraju da im daju telefon, tablet ili laptop.
    Ma moglo bi da plače ceo dan ali stvari koje nisu za decu ne bi dobilo i tačka.

    ”Свака вама част! Па је л’ ти знаш, сад да јој узмем мобилни, да јој забраним, па она би ми хаос од живота направила!”
    Mislim, ko je koga rodio? I kako uopšte dođe do ovakve situacije da se roditelj plaši svog deteta?

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама