Агресивност младих – шта је прихватљиво, а шта није

Агресивност испољава свако. Постоји доза и врста агресивности која је део нормалног психичког  функционисања и основа је нешкодљивих начина понашања, као што су продорност, надметање и асертивност. Она ојачава и брани самопоштовање током развоја и служи напредовању ка испуњењу животних циљева. Ђак који увек жели да одговара први, такмичарски настројени ђак, ђак који јако брани ставове, бори се за оцену или води неку групу вршњака да се изборе за одређене услове школовања или екскурзију на посебно место, спортиста који се бори за бољи резултат, може као покретач имати извесну дозу нешкодљиве агресивности.

Када се каже агресивност чешће се мисли на понашање које је застрашујуће, ометајуће и доводи до повређивања. Чак и ове негативне форме агресивности испољава готово свако али у различитој мери и на различити начин. Оно што брине наставнике, ђаке и родитеље али и институције и што треба препознати и против чега треба предузети акцију је агресивност која повређује било психички или физички. Ружна реч, заплашивање и понижавање могу имати разорно и повређујуће дејство као и ударац, подметање ноге и гађање каменом.

Одакле агресивност у школи

Већ до прве године живота беба доживљава и показује љутњу, бес, разочарање и показује агресивне акције према предметима и играчкама. Оно што разљућује бебу или мало дете су ствари као осујећење жеља или ограничавање активности на шта оно може агресивно да одреагује. Даље током целог живота агресија је присутна, и дете учи да са њом располаже или да је каналише и усмери, да се и уз њу развија, уз помоћ родитеља и породице од којих учи.

Агресивно понашање ђака, поготово оно које је врло проблематично и резултује у повређивању се не јавља изнебуха. Дете које је одрасло у породици у којој су свађе жестоке и честе, где се безразложно и насумично кажњава, где нема комуникације или има занемаривања или се на насиље гледа са одобравањем, посебно је под ризиком да не уме да свој страх, бес и љутњу другачије да обради него повређивањем себе или других. Осим породице која је најзначајнији фактор развоја деце, средина на жалост не пружа искључиво конструктивне и мирољубиве садржаје. Насиље се наочиглед ђака дешава у њиховом окружењу, дешава се да прође некажњено и неосуђено, насиље се у медијима такође појављује у великој количини, нецензурисано, сирово.

Агресивни призори само појачавају већ присутне агресивне склоности нарочито код особа код којих постоји унутрашња спремност заснована на емоционалном наслеђу из ранијих
животних фаза. У вишим разредима основне школе ђаци почињу да схватају своје друштво и вршњаке као све битнији извор узора и мерила вредности. У школском дворишту нека мерила вредности могу да буду у опасности да буду искривљена. Насилници могу да верују и пропагирају веровање да нападањем других показују своју снагу и да повређивањем или понижавањем других они вреде више. Да је бити агресиван „кул“. Да је насиље добар начин да се обезбеди поштовање или привуче пажња.

Како се заштитити од насиља

Разговором и адекватним понашањем. Мирним, ненасилним реаговањем, а не ћутањем и окретањем главе.

Када се дешава насиље пажња се поклања жртви, а насилно понашање се осуђује.

Када се насиље дешава не ћути се и не гледа на другу страну. О насиљу се прича и о томе како се жртве и насилници осећају се разговара. Нису увек неки други насилници, не треба олако категорисати понашање као „сва су деца таква“ или негирати проблем тиме што има и горе деце. И „добра деца“ могу да се поведу за друштвом или да из свог неразумевања или погрешног схватања оговарају или понизе друга. Насиље се може превенирати, учењем и причом са ђацима о томе шта је све насиље и шта све може да се уради у ситуацији када се насиље дешава. У каснијим школским годинама ђаци се суочавају са мноштвом спољашњих провокативних ситуација: изневерено поверење, занемаривање, задиркивање, неправедна оцена, фаворизовање неког ђака, угрожавање личне својине које могу изазивати љутњу и бес. Агресивни ђаци могу већ у себи да носе осећај да су вечите жртве, да су стално нападани или угрожени, да је свет хладно и сурово место и да приписују лоше намере својим вршњацима и наставницима и када лоших намера нема.

Ове ситуације из средине или унутрашњи ставови могу бити окидачи агресивног понашања, а оно што је битно је да постоје много вредније алтернативе. Зрео и здрав начин преусмеравања унутрашње агресивности коју сви имамо је кроз физичке и психичке активности које не шкоде никоме, чак могу носити и корист: спорт или уметност, тимске и индивидуалне активности, дискусија или разговор, креативност. Родитељ својом доследном смиреношћу, слушањем, нуђењем објашњења, осудом повређујућег понашања, лепом речи за мирно решавање конфликта из ситуације у ситуацију може да понуди вредну и јаку поруку коју ће ђак временом прихватити. Такве поруке и размишљање о алтернативама насилном понашању могу да се уграде временом у ђаке. Они ће тако имати са собом спремне корисне могућности да реагују ненасилно, да избегну насиље или правилно поступе у ситуацији када се над другим врши насиље.

Млади никада нису превише порасли за речи похвале за правилан поступак, што је посебно битно упућивати и проблематичнијој деци која можда не схватају вредност добрих поступака. У раној адолесценцији старијих разреда основне школе, унутрашња, психичка стварност постаје бурна и ђаци се не осећају тако сталожено и стабилно у својој кожи као раније. Доследност и јасност у порукама које долазе од стране одраслих и време посвећено разговору о узнемирујућим осећањима и збивањима у свакодневици вршњака нису претешки задаци, а квалитетна су помоћ у развоју наших ђака.

Аутор: Прим. др Оливера Алексић Хил, дечји психијатар, kreativnapraksa.rs