Agresivnost ispoljava svako. Postoji doza i vrsta agresivnosti koja je deo normalnog psihičkog funkcionisanja i osnova je neškodljivih načina ponašanja, kao što su prodornost, nadmetanje i asertivnost. Ona ojačava i brani samopoštovanje tokom razvoja i služi napredovanju ka ispunjenju životnih ciljeva. Đak koji uvek želi da odgovara prvi, takmičarski nastrojeni đak, đak koji jako brani stavove, bori se za ocenu ili vodi neku grupu vršnjaka da se izbore za određene uslove školovanja ili ekskurziju na posebno mesto, sportista koji se bori za bolji rezultat, može kao pokretač imati izvesnu dozu neškodljive agresivnosti.
Kada se kaže agresivnost češće se misli na ponašanje koje je zastrašujuće, ometajuće i dovodi do povređivanja. Čak i ove negativne forme agresivnosti ispoljava gotovo svako ali u različitoj meri i na različiti način. Ono što brine nastavnike, đake i roditelje ali i institucije i što treba prepoznati i protiv čega treba preduzeti akciju je agresivnost koja povređuje bilo psihički ili fizički. Ružna reč, zaplašivanje i ponižavanje mogu imati razorno i povređujuće dejstvo kao i udarac, podmetanje noge i gađanje kamenom.
Odakle agresivnost u školi
Već do prve godine života beba doživljava i pokazuje ljutnju, bes, razočaranje i pokazuje agresivne akcije prema predmetima i igračkama. Ono što razljućuje bebu ili malo dete su stvari kao osujećenje želja ili ograničavanje aktivnosti na šta ono može agresivno da odreaguje. Dalje tokom celog života agresija je prisutna, i dete uči da sa njom raspolaže ili da je kanališe i usmeri, da se i uz nju razvija, uz pomoć roditelja i porodice od kojih uči.
Agresivno ponašanje đaka, pogotovo ono koje je vrlo problematično i rezultuje u povređivanju se ne javlja iznebuha. Dete koje je odraslo u porodici u kojoj su svađe žestoke i česte, gde se bezrazložno i nasumično kažnjava, gde nema komunikacije ili ima zanemarivanja ili se na nasilje gleda sa odobravanjem, posebno je pod rizikom da ne ume da svoj strah, bes i ljutnju drugačije da obradi nego povređivanjem sebe ili drugih. Osim porodice koja je najznačajniji faktor razvoja dece, sredina na žalost ne pruža isključivo konstruktivne i miroljubive sadržaje. Nasilje se naočigled đaka dešava u njihovom okruženju, dešava se da prođe nekažnjeno i neosuđeno, nasilje se u medijima takođe pojavljuje u velikoj količini, necenzurisano, sirovo.
Agresivni prizori samo pojačavaju već prisutne agresivne sklonosti naročito kod osoba kod kojih postoji unutrašnja spremnost zasnovana na emocionalnom nasleđu iz ranijih
životnih faza. U višim razredima osnovne škole đaci počinju da shvataju svoje društvo i vršnjake kao sve bitniji izvor uzora i merila vrednosti. U školskom dvorištu neka merila vrednosti mogu da budu u opasnosti da budu iskrivljena. Nasilnici mogu da veruju i propagiraju verovanje da napadanjem drugih pokazuju svoju snagu i da povređivanjem ili ponižavanjem drugih oni vrede više. Da je biti agresivan „kul“. Da je nasilje dobar način da se obezbedi poštovanje ili privuče pažnja.
Kako se zaštititi od nasilja
Razgovorom i adekvatnim ponašanjem. Mirnim, nenasilnim reagovanjem, a ne ćutanjem i okretanjem glave.
Kada se dešava nasilje pažnja se poklanja žrtvi, a nasilno ponašanje se osuđuje.
Kada se nasilje dešava ne ćuti se i ne gleda na drugu stranu. O nasilju se priča i o tome kako se žrtve i nasilnici osećaju se razgovara. Nisu uvek neki drugi nasilnici, ne treba olako kategorisati ponašanje kao „sva su deca takva“ ili negirati problem time što ima i gore dece. I „dobra deca“ mogu da se povedu za društvom ili da iz svog nerazumevanja ili pogrešnog shvatanja ogovaraju ili ponize druga. Nasilje se može prevenirati, učenjem i pričom sa đacima o tome šta je sve nasilje i šta sve može da se uradi u situaciji kada se nasilje dešava. U kasnijim školskim godinama đaci se suočavaju sa mnoštvom spoljašnjih provokativnih situacija: iznevereno poverenje, zanemarivanje, zadirkivanje, nepravedna ocena, favorizovanje nekog đaka, ugrožavanje lične svojine koje mogu izazivati ljutnju i bes. Agresivni đaci mogu već u sebi da nose osećaj da su večite žrtve, da su stalno napadani ili ugroženi, da je svet hladno i surovo mesto i da pripisuju loše namere svojim vršnjacima i nastavnicima i kada loših namera nema.
Ove situacije iz sredine ili unutrašnji stavovi mogu biti okidači agresivnog ponašanja, a ono što je bitno je da postoje mnogo vrednije alternative. Zreo i zdrav način preusmeravanja unutrašnje agresivnosti koju svi imamo je kroz fizičke i psihičke aktivnosti koje ne škode nikome, čak mogu nositi i korist: sport ili umetnost, timske i individualne aktivnosti, diskusija ili razgovor, kreativnost. Roditelj svojom doslednom smirenošću, slušanjem, nuđenjem objašnjenja, osudom povređujućeg ponašanja, lepom reči za mirno rešavanje konflikta iz situacije u situaciju može da ponudi vrednu i jaku poruku koju će đak vremenom prihvatiti. Takve poruke i razmišljanje o alternativama nasilnom ponašanju mogu da se ugrade vremenom u đake. Oni će tako imati sa sobom spremne korisne mogućnosti da reaguju nenasilno, da izbegnu nasilje ili pravilno postupe u situaciji kada se nad drugim vrši nasilje.
Mladi nikada nisu previše porasli za reči pohvale za pravilan postupak, što je posebno bitno upućivati i problematičnijoj deci koja možda ne shvataju vrednost dobrih postupaka. U ranoj adolescenciji starijih razreda osnovne škole, unutrašnja, psihička stvarnost postaje burna i đaci se ne osećaju tako staloženo i stabilno u svojoj koži kao ranije. Doslednost i jasnost u porukama koje dolaze od strane odraslih i vreme posvećeno razgovoru o uznemirujućim osećanjima i zbivanjima u svakodnevici vršnjaka nisu preteški zadaci, a kvalitetna su pomoć u razvoju naših đaka.
Autor: Prim. dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar, kreativnapraksa.rs