Ајде сто сам размазила децу, али који ме ђаво терао да размазим мужа стварно не знам! Преузела сам све оно на ста је навикао код своје мајке. Да увек има опрано, опеглано, да увек има несто спремљено за јело по могућности скувано јер на послу једе само суво. Преузела сам све обавезе које га оптерећују само да он има доста времена да се игра са децом и буде добар отац. Наравно да сам ја увек била она уморна и нерасположена у очима наше деце . Глава ми је била пуна са обавезама и плановима како да све расподелим да би могла да их завршим. А његова обавеза је била да иде на посао да дође кући, да се наједе, да се игра са децом и онда одмори јер је страсно уморан. Толико сам га размазила да понекад гледа у орман или фрижидер и не види ствари које трази иако су испред њега.
Док сам била млађа није ми то био проблем. То се тако ради код нас. Све моје другарице и познанице раде тако. Можда смо из тог разлога преко 30 година заједно. Мозда су мушкарци једноставно такви. Никад не одрасту потпуно. Цео живот им треба неко да им замени мајку и брине о њима. Kад су подмирени као мала деца и имају све што им треба немају разлога да се буне. Сигурно да сам се ја бунила и пробала да га натерам да ми помогне, али сам касно почела са тим па се сав нашао у чуду шта ми је. Шта је то самном, зашто је до сад било све супер а сад хоћу да променим нешто сто је добро функционисало. Да за њега је било супер, али не и за мене.
Почела сам да се мењам, да тражим и ја своја право на одмор и на мало времена за себе. Kоја је то трагедија била! Он се шокирао а ја сам хтела да знам јер сам више од спремачице или замене за мајку која се брине за њега. И функционисало је – уз почетно протестовање са његове стране, што је нормално. Нико није луд да се добровољно одрекне своје зоне комфора – добила сам његову помоћ која ми пуно значи. Добила сам и потврду коју сам тражила и са којом можемо обадвоје да живимо ко зна колико. Можда следецих 30 година?
И зато сад после толико година знам: „Размазени муж не постоји то жена направи“…