У нашој породици важи правило – кад негде путујемо, нема телефона у колима. Ок, мама понекад користи, кад је пут дужи а на мејл треба одговорити хитно, али никако за забаву и друштвене мреже. Питате се можда, како нам то успева? Па, (пст), деца никад нису добила екран у колима и немају појма да је уопште могуће пустити цртани у аутомобилу. Имају 6 и 4 године и још им то није пало на памет. Наравно да цртаће код куће пуштамо, умерено и на ТВ-у, па им телефон и није асоцијација за то.
Ово никако не значи да су у стању да се пет или десет сати сами забављају без свађе, плача, нервозе и хистерије. Наравно да свега тога буде. Али између тих сцена је оно време када ради машта, када причамо, смишљамо игре, решавамо загонетке. На једном путовању до Златибора су пола сата без прекида играли „папир, камен, маказе“. После пола сата смо морали да направимо паузу, јер је папир-камен-маказе почело да нам одзвања у глави.
Поменула сам и загонетке. О, како деца воле загонетке. Кад су решења на оних десетак које сви из детињства памтимо научили напамет, прешли смо на загонетке дивног Гвида Тартаље, српског песника који је искрено волео децу и познавао дечју душу.
У књизи се налази скоро 100 илустрованих загонетки. Супер је за све узрасте јер ћете са млађима радити тако што ћете им дозволити да гледају илустрације и тако погађају, док ћете мало старијој деци ви читати загонетке, а они ће погађати без вирења!
Ево неколико примера из књиге:
Илустрације су, као што видите, маестралне, а за то је заслужан Борис Кузмановић.
Дакле, ако бисте волели да деца током пута мање гледају у телефон а више мозгају, загонетке су права ствар.