Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања. Зато им је закржљала и машта и послушност, зато не доживљавају свет више по правим вредностима. Оно што видимо је јаче од оног што чујемо. Дете најпре доживљава свет визуелно, али онда треба постепено и све више уводити код њега и оно што могу сазнавати по чувењу, тако разумевају свет око себе и саме себе. Треба му зато много причати, а онда му дати да то репродукује тако што ће да црта јер, тако развија своје ментално и асоцијативно поље. Одатле потиче и реч послушност, морамо прво да слушамо, да чујемо. Најбоље би било избацити ТВ и игрице из куће. ТВ је постао бебиситерка данас. Ако дете више воли да гледа цртане него да иде са татом у шетњу, изгубио си битку, негде си погрешио.
Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености.
Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вришти да би му мама купила нешто.
Тај проблем се не решава тада.
Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. Ако си га навикао да му купујеш пажњу преко поклона – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му нешто купиш јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би тога било. То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је много значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће да је граби од других људи, тј. гостију.
Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то.
За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка мути фил и каже оцу за комшију: „Види какву је кућу подигао! Нема дана школе, али уме да живи!“ – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку?
Никако не треба кажњавати децу, а понајмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама. Ако нас дете воли, ако је послушно (послушност која долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (не у смислу набијања њему кривице) него ако га изубијамо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да саосећа са нама.
Др Светомир Бојанин, дечји психолог