Не могу стално бити јака. И јунацима треба слободан дан

јануар 21, 2019

Не могу стално бити јака. И јунацима треба слободан дан.
Можеш ти то. Вјерујем у тебе. Знам да ћеш издржати…

А листа свега оног што је претходило овим мантрама, честих у српском или којем већ народу, много је дужа од 1001 ноћи, Илијаде и Одисеје, епа о Гилгамешу.

Ко зна колико сам пута чула ове оптимистичке апеле, поруке, слогане. Као нека комунистичка оставштина – важна је жива глава, јесте, све подно ње је, шта, небитно?! Не знам ни сама више колико пута су у мене испалили ове, ма, флоскуле. Да је живот један и вриједан и да све што је данас, сутра већ није. И да знају да у мојих ни 60 килограма има доста воље и снаге.

Помало ми се већ гаде устаљене форме и приступи свакој поплави која ме запљусне. И кад сунце грије и кад ми неко сручи канту гована на главу. Принцип је исти – издржи, проћи ће. Знам да си јака…

Копам ли? Не копам.

Храним ли стоку? Не. Скупљам ли сијено? Ни то.

Чека ли ме зимница? Па и не.

Треба ли исцијепати дрва? Никако.

Ето, немам посла, осим што радим од девет до седамнаест, сваку другу недјељу, неријетко и током празника, што сам и мама и дадиља и домаћица и куварица и чистацица и медицинска сестра и шофер и дворска луда и модни гуру.

Што у међувремену треба да ископам који сат да посложим, пресложим, селектујем, ревидирам полице, кесе, мисли и пут под точковима.

Што се дрзнем па бих код фризера, на масажу, да без циља и бесконачно дуго тумарам пространствима бутика, да лежим и читам књигу, да се купам скоро цијели сат, да не спавам као на стражи и да испијам коктеле са пријатељицама до помрачења ума.

мамаДа се скинем гола док киша пљушти, а ја на паркингу, ето баш таква, мијењам свјећице на аутомобилу. Јер ми се може! И јер вјерујем у себе. И знам да ћу издржати.

Колико пута су нас осули предизборним паролама да вјерују у нас, да стижу бољи дани. Само што не бирамо власт, већ, просто, неки свој дан или тек час.

Доста ти је мобинга и омаловажавања, одлучила си да даш отказ, да се преселиш, растанеш – супер, успјећеш све, чим се мало навикнеш.

Ко може да се навикне на све, просто из навике?! И да се не жали, јер то нама женама најтеже праштају, да кажемо да нешто не можемо и да нам је тешко.

Откуд мами право да јој буде тешко?

Како је то замислила да јој је напорно да бауља по цијелу ноћ док подгријава млијеко или небројено пута нуди беби сику, да по жеги, магли, снијегу проводи дан у потребној и корисној шетњи, да осмишљава јеловник, за мале и велике, да риба паркет и фуге на плочицама, одлучна да буде побједник у рату са домаћим пошастима, да се нагута Доместоса и сирћетне киселине, да јој варикина изједе заноктице и да гледа све оне длаке по себи које не стиже да оплијеви. Да мирише на запршку, док Еупхориа ЦК мијења агрегатно стање.

Да се оскаровац “Дванаест година ропства” спекао у ДВД претинцу, чекајуци два љета господња да га покрене са 17 минута и 10 секунди. Јер јој баш толико времена треба да отрчи до продавнице по влажне марамице и хималајску со.

Маме су закон.

Највећи јунаци нашег доба.

Презапослене 24 часа, сваки дан, са платицом или без годишњег.

Одмарају на једној нози, у полусну, бдију, покривају, приносе, подносе. Трпе. Знам многе које трпе, свашта и свакога. И не треба рећи да гријеше, јер знају зашто то чине, док у међувремену заборављају на себе, вјерујући да вриједи.

Надају се да њихов посао, који не познаје радно вријеме има најбољи производ – здраво, срећно и правично дијете, које ће сутра постати такав човјек.

И зато никад не реци некој мами да знаш да ће она то издржати, да је јака, да све може.

Никад јој не стављај и то бреме.

Шта ако не успије, шта ако не може, шта ако је прегази вријеме, људи или околности?

Ко ће јој опростити?

А многи ће јој замјерити.

Никад не говори једној мами да она мора моћи све.

Јер, и јунацима понекад треба слободан дан…

Извор: Лоламагазин

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама