Ukoliko se roditelji odluče za kaznu, ona nikako ne sme vređati detetovu ličnost, jer ponižavanjem u detetu podstičemo stvaranje negativne slike o samome sebi što je vrlo štetno za njegovo odrastanje. Svaka kazna mora biti detetu objašnjena – zašto ju je dobilo i šta se od njega očekuje. Dete nikako ne sme da misli da ga kažnjavamo jer ga ne volimo. Često kažnjavanje dete navikne na zabranu i uskraćivanje i ono nije motivisano da promeni svoje ponašanje. Besmislena je i pretnja kaznama, jer dete ubrzo shvati da odrasli samo prete da će ga kazniti, a dosada nisu, te njihove pretnje više ne shvata ozbiljno. Međutim, kazna kakva god bila, pa makar i u pravo vreme, izaziva nelagodu, što nije kod sve dece podsticaj za bolje ponašanje.
Ako se određeno ponašanje jedanput kažnjava, a drugi put ignoriše, a ponekad i pohvaljuje, dete postaje zbunjeno. Ne zna šta se stvarno od njega očekuje. Isti učinak biće ako npr. roditelj za isto ponašanje kažnjava, a vaspitač pohvaljuje ili obrnuto. Ako se odlučimo za kaznu, ona mora biti u pravo vreme, odmah nakon učinjenog dela. Dete je tada u očekivanju reakcije odraslog i kazna tada može delovati na korekciju njegovog ponašanja.
Ako se odlučimo na kaznu važno je voditi računa o sledećem:
- Da li je dete nešto loše učinilo iz neznanja, da li mu je to prvi put?
- Da dete objasni zašto je učinilo loše delo.
- Da li je to ponašanje zaista neprimereno za njegov uzrast?
- Da li je baš sada pravo vreme za kažnjavanje?
- Kakvu kaznu odrediti?
- Da li su slične kazne bile delotvorne ranije kod tog deteta?
- Koliko dugo kazna treba trajati?
Cilj kažnjavanja je popravljanje, a ne ponižavanje detetove ličnosti. Dobar način kažnjavanja je lišavanje deteta nekog zadovoljstva (uskraćivanje gledanja neke njemu omiljene emisije, kratkotrajno ga izdvojiti iz igre i sl.). Nedopustivo je uskraćivanje onoga što je detetu potrebno za pravilan razvoj (hrana, odeća, ljubav odraslih i sl.), kao i telesne kazne. Odrasli moraju dobro proceniti detetov prestup, a u sprovođenju same kazne biti smireni. Kaznu kao vaspitno sredstvo primenjivati što ređe i to tek onda kad druga vaspitna mera ne pomaže.
Važno je da granice budu JASNE, KONKRETNE i DOBRO DEFINISANE.
Postavljanjem granica izbegavamo nastanak problema, jer ih postavljamo pre nego što problem nastane ili barem pre nego što se produbi i zakomplikuje odnos s detetom. Npr. „Možeš dobiti lutku ako spremiš boje s kojima si crtala.“, a ne „Nećeš dobit lutku ako ne spremiš boje.“
Budite dosledni! Ne popuštajte detetovim pritiscima: „Još samo ovaj put.“, jer ćete tako pokazati detetu da ne mislite ono što govorite i ne govorite ono što mislite, te da je u redu ako dete ne poštuje granice koje ste postavili. Ako želite da budete fleksibilni učinite to pre nego što dete zahteva da popustite.
U čemu se granice razlikuju od naredbi? Naredbe se najčešće temelje na kazni i negativnim posledicama za neposlušnost, dok je postavljanje granice izbegavanje konflikata i igre moći između roditelja i deteta, jer detetu ostavlja otvorena vrata da promeni svoje ponašanje kako bi zadovoljilo svoje potrebe. Granice se ne temelje na detetovom strahu od roditelja (ljutnja, neodobravanje), već dozvoljavaju pozitivne i negativne posledice u sigurnom okružuju. Granice su posebno delotvorne ako se postavljaju u atmosferi ljubavi, prihvatanja i međusobnog poštovanja.
Pohvale i nagrade
Pohvale i nagrade su vaspitne mere kojima odrasli dete podstiču na određeno ponašanje (koje dete već ima ili koje bi želeli da ima). Izriču se u obliku verbalne podrške („Bravo, to si lepo učinio.“), u obliku pismene pohvale (u školi), u obliku različitih nagrada.
Većina stručnjaka kaže da pohvale i nagrade deluju mnogo bolje nego kazne, ali mogu izazvati i neželjeni efekat:
- Ako nisu primerene detetu i delu koje je učinilo
- Ako dete dobija materijalne nagrade npr. za dobar uspeh u školi, neće učenje doživeti kao potrebu za obrazovanjem nego nešto što se isplati, jer donosi skupu igračku, novac i sl.
Ako samo jedanput učini to što se od njega očekuje, a dobije nagradu, dete će tražiti da stalno nagrađujemo njegovu dobrotu. Pohvale i nagrade moraju imati značaj podrške roditelja u pozitivnom razvoju deteta. Pohvaljivati i nagrađivati treba dete za učinjena dela prema njegovim mogućnostima, a ne prema očekivanjima odraslih.
Ne treba dete posebno nagrađivati ako može učiniti bolje, jer neće potpuno iskoristiti svoje mogućnosti.