Уколико се родитељи одлуче за казну, она никако не сме вређати дететову личност, јер понижавањем у детету подстичемо стварање негативне слике о самоме себи што је врло штетно за његово одрастање. Свака казна мора бити детету објашњена – зашто ју је добило и шта се од њега очекује. Дете никако не сме да мисли да га кажњавамо јер га не волимо. Често кажњавање дете навикне на забрану и ускраћивање и оно није мотивисано да промени своје понашање. Бесмислена је и претња казнама, јер дете убрзо схвати да одрасли само прете да ће га казнити, а досада нису, те њихове претње више не схвата озбиљно. Међутим, казна каква год била, па макар и у право време, изазива нелагоду, што није код све деце подстицај за боље понашање.
Ако се одређено понашање једанпут кажњава, а други пут игнорише, а понекад и похваљује, дете постаје збуњено. Не зна шта се стварно од њега очекује. Исти учинак биће ако нпр. родитељ за исто понашање кажњава, а васпитач похваљује или обрнуто. Ако се одлучимо за казну, она мора бити у право време, одмах након учињеног дела. Дете је тада у очекивању реакције одраслог и казна тада може деловати на корекцију његовог понашања.
Ако се одлучимо на казну важно је водити рачуна о следећем:
- Да ли је дете нешто лоше учинило из незнања, да ли му је то први пут?
- Да дете објасни зашто је учинило лоше дело.
- Да ли је то понашање заиста непримерено за његов узраст?
- Да ли је баш сада право време за кажњавање?
- Какву казну одредити?
- Да ли су сличне казне биле делотворне раније код тог детета?
- Колико дуго казна треба трајати?
Циљ кажњавања је поправљање, а не понижавање дететове личности. Добар начин кажњавања је лишавање детета неког задовољства (ускраћивање гледања неке њему омиљене емисије, краткотрајно га издвојити из игре и сл.). Недопустиво је ускраћивање онога што је детету потребно за правилан развој (храна, одећа, љубав одраслих и сл.), као и телесне казне. Одрасли морају добро проценити дететов преступ, а у спровођењу саме казне бити смирени. Казну као васпитно средство примењивати што ређе и то тек онда кад друга васпитна мера не помаже.
Важно је да границе буду ЈАСНЕ, КОНКРЕТНЕ и ДОБРО ДЕФИНИСАНЕ.
Постављањем граница избегавамо настанак проблема, јер их постављамо пре него што проблем настане или барем пре него што се продуби и закомпликује однос с дететом. Нпр. „Можеш добити лутку ако спремиш боје с којима си цртала.“, а не „Нећеш добит лутку ако не спремиш боје.“
Будите доследни! Не попуштајте дететовим притисцима: „Још само овај пут.“, јер ћете тако показати детету да не мислите оно што говорите и не говорите оно што мислите, те да је у реду ако дете не поштује границе које сте поставили. Ако желите да будете флексибилни учините то пре него што дете захтева да попустите.
У чему се границе разликују од наредби? Наредбе се најчешће темеље на казни и негативним последицама за непослушност, док је постављање границе избегавање конфликата и игре моћи између родитеља и детета, јер детету оставља отворена врата да промени своје понашање како би задовољило своје потребе. Границе се не темеље на дететовом страху од родитеља (љутња, неодобравање), већ дозвољавају позитивне и негативне последице у сигурном окружују. Границе су посебно делотворне ако се постављају у атмосфери љубави, прихватања и међусобног поштовања.
Похвале и награде
Похвале и награде су васпитне мере којима одрасли дете подстичу на одређено понашање (које дете већ има или које би желели да има). Изричу се у облику вербалне подршке („Браво, то си лепо учинио.“), у облику писмене похвале (у школи), у облику различитих награда.
Већина стручњака каже да похвале и награде делују много боље него казне, али могу изазвати и нежељени ефекат:
- Ако нису примерене детету и делу које је учинило
- Ако дете добија материјалне награде нпр. за добар успех у школи, неће учење доживети као потребу за образовањем него нешто што се исплати, јер доноси скупу играчку, новац и сл.
Ако само једанпут учини то што се од њега очекује, а добије награду, дете ће тражити да стално награђујемо његову доброту. Похвале и награде морају имати значај подршке родитеља у позитивном развоју детета. Похваљивати и награђивати треба дете за учињена дела према његовим могућностима, а не према очекивањима одраслих.
Не треба дете посебно награђивати ако може учинити боље, јер неће потпуно искористити своје могућности.