Не говорите деци да се не смеју нечему, само зато што ви нисте баш најбоље расположени тог дана. После ће им дани зависити од вашег расположења. Њихове жеље ће бити испуњавање ваших, јер ВАС то чини срећнима, а онда ће и они имати право да буду срећни. А то није фер. Свако треба да има своју срећу.
Не говорите деци да се загрљаји подразумевају.
Подразумевање љубави је измислио неко ко не воли себе (неко ко и себе само подразумева на овом свету). Немогуће је да постоји особа која не ужива у енергији загрљаја.
Не учите их да нема сврхе да маштају, само зато што су нас историја и географија некако поделиле, па на овом или оном поднебљу снови боље и лакше сазревају. Ако сте ви одустали од својих снова због туђих разлога, то не значи да они не треба ни да их имају.
Не говорите деци да немају шта да кажу.
Ћутаће. Јер, вама верују највише, запамтиће то. Ја памтим.
Ако већ хоћете нешто да им поручите, јавите се на онај пластични телефон који, кобајаги, звони, а ваш двогодишњак вам га ужурбано пружа, као да је позив хитан.
И јесте.
Нема хитнијег.
Ако то успете, ако на тај позив одговорите, други вам у животу ни не треба.
Аутор: Тијана Шовљански
Преузето: psihoverzum.com