Хајде да одмах разбијемо једну од најтврдокорнијих родитељских заблуда: дете које се не расправља није нужно васпитано дете. Врло често је то дете које је научило да ћути – јер је ћутање сигурније.
Ако се ваше дете расправља с вама, брани своје ставове, говори „то није фер“ или „не слажем се“, а притом не вређа и не понижава – то није знак пропалог ауторитета. То је знак да сте створили простор у ком дете сме да говори без страха.
Расправа није безобразлук (ма колико нас тако учили)
Генерације родитеља одрастале су уз поруку да се са одраслима „не расправља“. Али расправа није исто што и непоштовање.
Безобразлук су увреде, омаловажавање и агресија. Расправа су аргументи, неслагање и изражавање емоција. Дете које каже „Мислим да грешиш“ или „Ово ми није у реду“, па чак и ”ти никад ниси фер!” или ”волео бих да имам другу маму!” не руши ауторитет родитеља – оно гради себе. Учи да препозна неправду, да именује осећања и да се заузме за сопствене границе.
Зашто је „мирно и послушно дете“ често црвена заставица
Родитељи често с поносом кажу да им се дете не супротставља, да је мирно и да „зна ред“. Али тишина врло често нема везе с поштовањем. Много чешће има везе са страхом: од казне, од вике, од разочарања родитеља или од поруке да његово мишљење није важно.
Таква деца јесу послушна, али често по цену сопственог унутрашњег света. Потиснута љутња не нестаје – она се само пресели у анксиозност, повлачење, телесне симптоме или касније у нагли бунт.
Како изгледа дете које се у породици осећа сигурно
Дете које одраста у емоционално безбедном окружењу слободно износи мишљење, чак и када зна да се родитељ неће сложити. Оно се расправља, али не вређа. Показује љутњу, тугу и разочарање без страха и поставља питања јер зна да ће бити саслушано, чак и када одговор остане „не“.
Такво дете уме да буде напорно, гласно и тврдоглаво, али зна једну важну ствар: да љубав родитеља не зависи од његове послушности.
А како изгледа дете које се боји да каже шта мисли
С друге стране, дете које се не осећа сигурно често ћути и повлачи се, аутоматски се слаже и крије грешке или проблеме. Често говори родитељима оно што мисли да желе да чују, а бунт испољава тамо где је сигурније – у школи, међу вршњацима или на интернету.
То су деца која „не праве проблеме“ – све док проблеми не постану велики.
Имате дете које се стално расправља? Ево шта помаже
Живот са дететом које се стално расправља уме да буде исцрпљујући. Ипак, гушење расправе готово никада не доноси добар резултат. Много је корисније научити како да се расправа води.
Важно је да родитељи раздвоје поруку од тона: прво да чују шта дете говори, а тек онда да се баве начином на који говори. Границе су неопходне – неслагање је дозвољено, вређање није. Расправу не треба схватати као лични напад, већ као покушај детета да освоји аутономију и осећај контроле.
Једна од најједноставнијих, а најмоћнијих родитељских вештина јесте именовање емоција. Реченица „Видим да си љут“ или „Разумем зашто ти је ово важно“ често смирује више него дуга објашњења или казне.
Порука за крај
Родитељство без расправа често не почива на поштовању, већ на страху. А страх јесте ефикасан – али само краткорочно и уз високу цену.
Циљ није дете које ћути пред ауторитетом, већ дете које уме да говори, да мисли и да се заузме за себе – без вике, без увреда и без страха да ће изгубити љубав. Ако се ваше дете расправља с вама, могуће је да сте му дали оно најважније: слободу да буде оно што јесте.