Hajde da odmah razbijemo jednu od najtvrdokornijih roditeljskih zabluda: dete koje se ne raspravlja nije nužno vaspitano dete. Vrlo često je to dete koje je naučilo da ćuti – jer je ćutanje sigurnije.
Ako se vaše dete raspravlja s vama, brani svoje stavove, govori „to nije fer“ ili „ne slažem se“, a pritom ne vređa i ne ponižava – to nije znak propalog autoriteta. To je znak da ste stvorili prostor u kom dete sme da govori bez straha.
Rasprava nije bezobrazluk (ma koliko nas tako učili)
Generacije roditelja odrastale su uz poruku da se sa odraslima „ne raspravlja“. Ali rasprava nije isto što i nepoštovanje.
Bezobrazluk su uvrede, omalovažavanje i agresija. Rasprava su argumenti, neslaganje i izražavanje emocija. Dete koje kaže „Mislim da grešiš“ ili „Ovo mi nije u redu“, pa čak i ”ti nikad nisi fer!” ili ”voleo bih da imam drugu mamu!” ne ruši autoritet roditelja – ono gradi sebe. Uči da prepozna nepravdu, da imenuje osećanja i da se zauzme za sopstvene granice.
Zašto je „mirno i poslušno dete“ često crvena zastavica
Roditelji često s ponosom kažu da im se dete ne suprotstavlja, da je mirno i da „zna red“. Ali tišina vrlo često nema veze s poštovanjem. Mnogo češće ima veze sa strahom: od kazne, od vike, od razočaranja roditelja ili od poruke da njegovo mišljenje nije važno.
Takva deca jesu poslušna, ali često po cenu sopstvenog unutrašnjeg sveta. Potisnuta ljutnja ne nestaje – ona se samo preseli u anksioznost, povlačenje, telesne simptome ili kasnije u nagli bunt.
Kako izgleda dete koje se u porodici oseća sigurno
Dete koje odrasta u emocionalno bezbednom okruženju slobodno iznosi mišljenje, čak i kada zna da se roditelj neće složiti. Ono se raspravlja, ali ne vređa. Pokazuje ljutnju, tugu i razočaranje bez straha i postavlja pitanja jer zna da će biti saslušano, čak i kada odgovor ostane „ne“.
Takvo dete ume da bude naporno, glasno i tvrdoglavo, ali zna jednu važnu stvar: da ljubav roditelja ne zavisi od njegove poslušnosti.
A kako izgleda dete koje se boji da kaže šta misli
S druge strane, dete koje se ne oseća sigurno često ćuti i povlači se, automatski se slaže i krije greške ili probleme. Često govori roditeljima ono što misli da žele da čuju, a bunt ispoljava tamo gde je sigurnije – u školi, među vršnjacima ili na internetu.
To su deca koja „ne prave probleme“ – sve dok problemi ne postanu veliki.
Imate dete koje se stalno raspravlja? Evo šta pomaže
Život sa detetom koje se stalno raspravlja ume da bude iscrpljujući. Ipak, gušenje rasprave gotovo nikada ne donosi dobar rezultat. Mnogo je korisnije naučiti kako da se rasprava vodi.
Važno je da roditelji razdvoje poruku od tona: prvo da čuju šta dete govori, a tek onda da se bave načinom na koji govori. Granice su neophodne – neslaganje je dozvoljeno, vređanje nije. Raspravu ne treba shvatati kao lični napad, već kao pokušaj deteta da osvoji autonomiju i osećaj kontrole.
Jedna od najjednostavnijih, a najmoćnijih roditeljskih veština jeste imenovanje emocija. Rečenica „Vidim da si ljut“ ili „Razumem zašto ti je ovo važno“ često smiruje više nego duga objašnjenja ili kazne.
Poruka za kraj
Roditeljstvo bez rasprava često ne počiva na poštovanju, već na strahu. A strah jeste efikasan – ali samo kratkoročno i uz visoku cenu.
Cilj nije dete koje ćuti pred autoritetom, već dete koje ume da govori, da misli i da se zauzme za sebe – bez vike, bez uvreda i bez straha da će izgubiti ljubav. Ako se vaše dete raspravlja s vama, moguće je da ste mu dali ono najvažnije: slobodu da bude ono što jeste.