INTERVJU: Anita Mančić, glumica
Mislim da su danas žene prešle u drugu krajnost. Ili su potlačene u nekim sredinama, u nekim odnosima iza zatvorenih vrata ili su potpuno feminizirane, svoje do te mere da im muškarci nisu potrebni
Gete je rekao da je veliki narod koji ima „Hasanaginicu“. Šta se desilo sa našom veličinom? Koliko smo zaboravili na stid, ljubav, odanost, posvećenost… razgovarali smo sa glumicom Anitom Mančić neposredno posle premijere predstave „Hasanaginica“, prema delu Ljubomira Simovića, a u režiji Jagoša Markovića. Predstava je izvedena u atrijumu letnjikovca Buća u Tivtu, a u okviru ovogodišnjeg Međunarodnog festivala mediteranskog teatra „Purgatorije“.
„Moraćeš da se otrgneš. Takva nećeš valjati ni sebi ni bogu, ni ljudima…” reči su, pored ostalih, koje je majka Pintorović, koju tumači Anita Mančić, uputila svojoj ćerki, nesrećnoj Hasanaginici. Anita Mančić koja već ima bogato tivatsko glumačko iskustvo pokazala je i ovoga puta da svaka uloga ima svoju scensku snagu ukoliko joj se posvetite na pravi način.
„Hasanaginica“ traje kroz vekove. Čega je po vama simbol ova saga o Fatmi Arapović, ženi koja večno živi i traje?
Svako „Hasanaginicu“ može da je tumači iz svog ugla. Ni ja sama ne bih mogla da se opredelim za jednu stvar. Osnova priče je žena, njen status nekada i sada. Danas, naravno manje, ali nekada da. Međutim, to je i priča o izdaji, doslednosti, o bolesnim umovima… Jednostavno u ovoj fantastičnoj drami može mnogo toga da se izvuče kao pouka, ali i da kaže, promisli o realnosti ljudskih ambicija, o zlu, o slabosti koja dovede do kobnih momenata.
„Hasanaginica“ je mera stida, nepravde, ponosa… Za šta nam je Hasanaginica danas inspiracija?
Za sve to što ste nabrojali. To danas više ne postoji. Ono što je ranije bila vrlina danas postaje mana. Biti stidljiv, to više ne postoji, a odsustvo stida povlači mnoge druge stvari u ovom našem vremenu u kojem nam više ništa nije sakriveno. Sve nam je poznato i na izvolte. Danas ukoliko se pridržavamo nekog vaspitanja i načela koja su nam preneli roditelji i preci, postajemo neprihvaćeni i neprilagođeni.
„Vreme je najveći lekar. Nesrećni ljudi katkad veruju da im nesreća daje pravo na sve.“ Kroz svoje uloge iskazujete šta mislite o svom vremenu. Šta ste utkali u lik majke Pintorović. Na šta ste hteli da ukažete?
Teško da može kroz ovu malu ulogu da se kaže nešto novo. Ono što je, ipak, meni bila ideja bez obzira na to, jeste kakav
rezultat se stvori od čoveka, kakav čovek postane u nekim zrelijim godinama. Da se nijedan čovek ne rađa zao, već život i iskustvo, vaspitanje ili okolina ljude pravi ovakvim ili onakvim. Kroz majku Pintorović, ali posebno kroz poslednji deo dramskog iskaza, moja ideja jeste da ona nije duša od kamena, ali da je jednostavno zbog svog života, statusa, mnogih kalkulacija koje je radila postala to što jeste.
Osetljivi ste na tuđe sudbine. Čime Vas je dotakla sudbina Hasanaginice? Kakav je položaj žena danas na Balkanu?
Mislim da su danas žene prešle u drugu krajnost. Čini mi se da postoje dve krajnosti, a da ne može nikako da se uspostavi sredina kojoj svi težimo. Ili je crno ili belo. Ili su potlačene u nekim sredinama, u nekim odnosima iza zatvorenih vrata ili su potpuno feminizirane, svoje do te mere da im muškarci nisu potrebni. Tu neku sredinu treba naći. Potreba i odnos između muškarca i žene je nešto što jednostavno produžava vrstu. U današnje vreme žena je ili gazda ili je potlačena.
Da se više vodilo računa o kulturi drugačije bi nam bile crne hronike. Kakvo mi to vreme živimo? Koliko smo se udaljili od pravih vrednosti?
Živimo vreme nipodaštavanja čoveka, a onda i svega ostalog. Mi smo kao ljudska vrsta nezaštićeni. Kada bi ti se nešto desilo ne bi znao na koju adresu da se obratiš i ko bi mogao da te spase od bilo kakvog nedela. U ovom našem vremenu, posebno u poslednje dve tri godine mnogo je nekvalitetnih ljudi došlo na pozicije i odlučuje o našim sudbinama. Svako ima pravo na sve, niko nikoga ne poštuje. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ono ne mora da se širi kao metastaza samo zato što su neki pojedinci došli na neke važne pozicije, a da nisu sposobni da ih obavljaju kako treba. Nemaju dara, nemaju obrazovanja, niti bilo kakvu podršku za mesto na kojem su se raznoraznim kanalima našli. I onda se kvalitetni, pametni ljudi povlače. Osećaju se usamljeno i u manjini. Mrsko mi je da sada pominjem imena i konkretne slučajeve, jednostavno mi je gadno vreme u kojem živim, jer ne samo ja, već i bilo ko, ko je nešto uradio u životu, iza sebe ima neki alibi da je uradio nešto što zaista jeste. Sada on mora da se pravda nekim samozvancima, malim ljudima, sitnim dušama koji pod velom nekih veličina i velikih poduhvata suštinski profitiraju.
Kojim putem ide srpsko pozorište?
Da se nadovežem na prethodnu priču: ukoliko se budu zadržali nekvalitetni ljudi, mi odosmo dovraga. Ali ako se na pojedina mesta postave pravi ljudi, onda imamo neku budućnost. Isto mislim i kada govorim o materijalnoj podršci kulturi. Da ne pričam dalje, ma ništa mi se ne dopada, da ne zalazim u detalje.
Vaša želja je da pronađete svaki kutak na zemlji. Da li planirate neku novu turističku avanturu?
Da, putujem u avgustu u Peking sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem koje tamo gostuje sa Molijerovim „Uobraženim bolesnikom“ u režiji Jagoša Markovića. Radujem se ovom izazovu.
„Moraćeš da se otrgneš. Takva nećeš valjati ni sebi ni bogu, ni ljudima…” reči su, pored ostalih, koje je majka Pintorović, koju tumači Anita Mančić, uputila svojoj ćerki, nesrećnoj Hasanaginici. Anita Mančić koja već ima bogato tivatsko glumačko iskustvo pokazala je i ovoga puta da svaka uloga ima svoju scensku snagu ukoliko joj se posvetite na pravi način.
„Hasanaginica“ traje kroz vekove. Čega je po vama simbol ova saga o Fatmi Arapović, ženi koja večno živi i traje?
Svako „Hasanaginicu“ može da je tumači iz svog ugla. Ni ja sama ne bih mogla da se opredelim za jednu stvar. Osnova priče je žena, njen status nekada i sada. Danas, naravno manje, ali nekada da. Međutim, to je i priča o izdaji, doslednosti, o bolesnim umovima… Jednostavno u ovoj fantastičnoj drami može mnogo toga da se izvuče kao pouka, ali i da kaže, promisli o realnosti ljudskih ambicija, o zlu, o slabosti koja dovede do kobnih momenata.
„Hasanaginica“ je mera stida, nepravde, ponosa… Za šta nam je Hasanaginica danas inspiracija?
Za sve to što ste nabrojali. To danas više ne postoji. Ono što je ranije bila vrlina danas postaje mana. Biti stidljiv, to više ne postoji, a odsustvo stida povlači mnoge druge stvari u ovom našem vremenu u kojem nam više ništa nije sakriveno. Sve nam je poznato i na izvolte. Danas ukoliko se pridržavamo nekog vaspitanja i načela koja su nam preneli roditelji i preci, postajemo neprihvaćeni i neprilagođeni.
„Vreme je najveći lekar. Nesrećni ljudi katkad veruju da im nesreća daje pravo na sve.“ Kroz svoje uloge iskazujete šta mislite o svom vremenu. Šta ste utkali u lik majke Pintorović. Na šta ste hteli da ukažete?
Teško da može kroz ovu malu ulogu da se kaže nešto novo. Ono što je, ipak, meni bila ideja bez obzira na to, jeste kakav
rezultat se stvori od čoveka, kakav čovek postane u nekim zrelijim godinama. Da se nijedan čovek ne rađa zao, već život i iskustvo, vaspitanje ili okolina ljude pravi ovakvim ili onakvim. Kroz majku Pintorović, ali posebno kroz poslednji deo dramskog iskaza, moja ideja jeste da ona nije duša od kamena, ali da je jednostavno zbog svog života, statusa, mnogih kalkulacija koje je radila postala to što jeste.
Osetljivi ste na tuđe sudbine. Čime Vas je dotakla sudbina Hasanaginice? Kakav je položaj žena danas na Balkanu?
Mislim da su danas žene prešle u drugu krajnost. Čini mi se da postoje dve krajnosti, a da ne može nikako da se uspostavi sredina kojoj svi težimo. Ili je crno ili belo. Ili su potlačene u nekim sredinama, u nekim odnosima iza zatvorenih vrata ili su potpuno feminizirane, svoje do te mere da im muškarci nisu potrebni. Tu neku sredinu treba naći. Potreba i odnos između muškarca i žene je nešto što jednostavno produžava vrstu. U današnje vreme žena je ili gazda ili je potlačena.
Da se više vodilo računa o kulturi drugačije bi nam bile crne hronike. Kakvo mi to vreme živimo? Koliko smo se udaljili od pravih vrednosti?
Živimo vreme nipodaštavanja čoveka, a onda i svega ostalog. Mi smo kao ljudska vrsta nezaštićeni. Kada bi ti se nešto desilo ne bi znao na koju adresu da se obratiš i ko bi mogao da te spase od bilo kakvog nedela. U ovom našem vremenu, posebno u poslednje dve tri godine mnogo je nekvalitetnih ljudi došlo na pozicije i odlučuje o našim sudbinama. Svako ima pravo na sve, niko nikoga ne poštuje. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ono ne mora da se širi kao metastaza samo zato što su neki pojedinci došli na neke važne pozicije, a da nisu sposobni da ih obavljaju kako treba. Nemaju dara, nemaju obrazovanja, niti bilo kakvu podršku za mesto na kojem su se raznoraznim kanalima našli. I onda se kvalitetni, pametni ljudi povlače. Osećaju se usamljeno i u manjini. Mrsko mi je da sada pominjem imena i konkretne slučajeve, jednostavno mi je gadno vreme u kojem živim, jer ne samo ja, već i bilo ko, ko je nešto uradio u životu, iza sebe ima neki alibi da je uradio nešto što zaista jeste. Sada on mora da se pravda nekim samozvancima, malim ljudima, sitnim dušama koji pod velom nekih veličina i velikih poduhvata suštinski profitiraju.
Kojim putem ide srpsko pozorište?
Da se nadovežem na prethodnu priču: ukoliko se budu zadržali nekvalitetni ljudi, mi odosmo dovraga. Ali ako se na pojedina mesta postave pravi ljudi, onda imamo neku budućnost. Isto mislim i kada govorim o materijalnoj podršci kulturi. Da ne pričam dalje, ma ništa mi se ne dopada, da ne zalazim u detalje.
Vaša želja je da pronađete svaki kutak na zemlji. Da li planirate neku novu turističku avanturu?
Da, putujem u avgustu u Peking sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem koje tamo gostuje sa Molijerovim „Uobraženim bolesnikom“ u režiji Jagoša Markovića. Radujem se ovom izazovu.