Знате оно „Живот је тежак. Ако нема муке и одрицања, није ни вредно.“? Многи верују у то, и љуте се или стрепе кад виде да неко покушава другачије – са лакоћом и љубављу, из срца, а не из дужности. Истина, мало је људи који успевају да живе из срца. Јер доћи до тога – то није тек тако. Пошто смо васпитавани да испуњавамо туђа очекивања (или друштвене норме), није лако дати себи дозволу да не идеш тим путем. Да је ок да не останеш на послу који те не испуњава. Да је ок да не желиш да радиш прековремено и викендом. Да се не дружиш с људима који ти истински не пријају.
Око нас влада принцип ломљења – ридигна строгоћа над собом и другима под изговором дисциплине и просперитета. Опресиван, неосетљив и поништујућ за оно што ми јесмо изнутра. Знате сигурно ове реплике:
Не учи ти се, и осећаш се депресивно? Море загреј столицу и заврши то. Ти си безобразан/на, лењ/а, доведи се у ред, па да видиш како ћеш да се орасположиш.
Преврће ти се стомак, имаш проблеме са пробавом, мучнину или кнедлу у грлу када треба да кренеш на посао? Сабери се, буди захвална што уопште имаш посао, и настави да радиш. Паре не падају с неба, и никоме није лако, такав ти је живот.
Мука ти је кад помислиш да треба да се видиш с њим? Хајде, немој да кукаш, шта му фали. Знаш шта жене трпе, а ти ту извољеваш.
Почиње кад смо мали, од ближњих који нас не чују или не уважавају то што желимо како би нас „очврснули“ и „припремили за прави свет“. А онда тај принцип поунутрујемо – форсирамо себе сваки дан, згрчени, трпећи пропратни стрес и непријатност, да бисмо стигли до циља. Јер „тако мора ако хоћеш нешто да урадиш од живота“.
То није истина. Постизање било чега не мора да иде из грча, уз муку и одрицање. Човек није по природи лењ, незаинтересован нити хаотичан. Сетите се како изгледа када радите нешто што истински волите. У нашој природи је да радимо и стварамо. Али свако има своје потребе, ритам и таленте. Није свако за све и то је сасвим ок. Док радимо оно што нам не прија и живимо живот задовољавајући туђа очекивања, ми хронично издајемо себе.
Зато, када отаљавате, одлажете, упаднете у хаос, постанете неефикасни или самодеструктивни, запитајте себе – против чега се моје биће буни сада?
– Да ли заправо радим оно што истински желим, али сумњам у себе и плашим да ја то можда не могу? Ако је тако, паузирајте мало, дишите дубоко, и дајте себи подршку. И тражите подршку од људи око вас. Некада можемо направити чуда, само ако имамо мали ветар у леђа.
– Али ако је у питању активност или однос за који осећате да радите из дужности или „јер тако треба“, преиспитајте то. Да ли стварно морате? Због чега и кога? Шта све сте спремни да жртвујете због тог „морам“? И на ово питање искрено одговорите себи – шта бисте радили на том пољу живота кад баш ништа, ни због кога, не бисте морали?
Не морамо да ломимо себе да бисмо нешто постигли. Уместо тога, можемо применити нежнији принцип ослушкивања себе и прихватања тога ко смо и шта нам треба. Можда је тешко поверовати, али принцип нежности према себи нас чини ефикаснијим него строгоћа и приморавање.
Ако у вама постоји глас који вришти да нешто или неког не желите, чујте га. Чујте га, јер живот не мора да буде тужни компромис. Послушајте га пре него што се разболите. И онда осетите куда ви заправо желите да идете, какав ритам живота желите и шта вас дубински испуњава. Нађите активности и односе који долазе уз осећај природности, лакоће и задовољства. Имали сте та искуства? Кад се нешто спонтано лако и природно одвија? Е, то.
Морање је самозаваравање. Увек има опција. Избегавамо те опције, јер траже храброст да оставимо неке ствари, људе или слику о себи иза себе. Али кад на крају успете да ухватите конце свог живота и дође осећај да сте коначно баш ту где треба да будете, онда схватите да је било вредно тога. Не идите линијом мањег отпора. То је ваш живот. Конце у своје руке.
Аутор: Тамара Видовић, телесни психотерапеут