Znate ono „Život je težak. Ako nema muke i odricanja, nije ni vredno.“? Mnogi veruju u to, i ljute se ili strepe kad vide da neko pokušava drugačije – sa lakoćom i ljubavlju, iz srca, a ne iz dužnosti. Istina, malo je ljudi koji uspevaju da žive iz srca. Jer doći do toga – to nije tek tako. Pošto smo vaspitavani da ispunjavamo tuđa očekivanja (ili društvene norme), nije lako dati sebi dozvolu da ne ideš tim putem. Da je ok da ne ostaneš na poslu koji te ne ispunjava. Da je ok da ne želiš da radiš prekovremeno i vikendom. Da se ne družiš s ljudima koji ti istinski ne prijaju.
Oko nas vlada princip lomljenja – ridigna strogoća nad sobom i drugima pod izgovorom discipline i prosperiteta. Opresivan, neosetljiv i poništujuć za ono što mi jesmo iznutra. Znate sigurno ove replike:
Ne uči ti se, i osećaš se depresivno? More zagrej stolicu i završi to. Ti si bezobrazan/na, lenj/a, dovedi se u red, pa da vidiš kako ćeš da se oraspoložiš.
Prevrće ti se stomak, imaš probleme sa probavom, mučninu ili knedlu u grlu kada treba da kreneš na posao? Saberi se, budi zahvalna što uopšte imaš posao, i nastavi da radiš. Pare ne padaju s neba, i nikome nije lako, takav ti je život.
Muka ti je kad pomisliš da treba da se vidiš s njim? Hajde, nemoj da kukaš, šta mu fali. Znaš šta žene trpe, a ti tu izvoljevaš.
Počinje kad smo mali, od bližnjih koji nas ne čuju ili ne uvažavaju to što želimo kako bi nas „očvrsnuli“ i „pripremili za pravi svet“. A onda taj princip pounutrujemo – forsiramo sebe svaki dan, zgrčeni, trpeći propratni stres i neprijatnost, da bismo stigli do cilja. Jer „tako mora ako hoćeš nešto da uradiš od života“.
To nije istina. Postizanje bilo čega ne mora da ide iz grča, uz muku i odricanje. Čovek nije po prirodi lenj, nezainteresovan niti haotičan. Setite se kako izgleda kada radite nešto što istinski volite. U našoj prirodi je da radimo i stvaramo. Ali svako ima svoje potrebe, ritam i talente. Nije svako za sve i to je sasvim ok. Dok radimo ono što nam ne prija i živimo život zadovoljavajući tuđa očekivanja, mi hronično izdajemo sebe.
Zato, kada otaljavate, odlažete, upadnete u haos, postanete neefikasni ili samodestruktivni, zapitajte sebe – protiv čega se moje biće buni sada?
– Da li zapravo radim ono što istinski želim, ali sumnjam u sebe i plašim da ja to možda ne mogu? Ako je tako, pauzirajte malo, dišite duboko, i dajte sebi podršku. I tražite podršku od ljudi oko vas. Nekada možemo napraviti čuda, samo ako imamo mali vetar u leđa.
– Ali ako je u pitanju aktivnost ili odnos za koji osećate da radite iz dužnosti ili „jer tako treba“, preispitajte to. Da li stvarno morate? Zbog čega i koga? Šta sve ste spremni da žrtvujete zbog tog „moram“? I na ovo pitanje iskreno odgovorite sebi – šta biste radili na tom polju života kad baš ništa, ni zbog koga, ne biste morali?
Ne moramo da lomimo sebe da bismo nešto postigli. Umesto toga, možemo primeniti nežniji princip osluškivanja sebe i prihvatanja toga ko smo i šta nam treba. Možda je teško poverovati, ali princip nežnosti prema sebi nas čini efikasnijim nego strogoća i primoravanje.
Ako u vama postoji glas koji vrišti da nešto ili nekog ne želite, čujte ga. Čujte ga, jer život ne mora da bude tužni kompromis. Poslušajte ga pre nego što se razbolite. I onda osetite kuda vi zapravo želite da idete, kakav ritam života želite i šta vas dubinski ispunjava. Nađite aktivnosti i odnose koji dolaze uz osećaj prirodnosti, lakoće i zadovoljstva. Imali ste ta iskustva? Kad se nešto spontano lako i prirodno odvija? E, to.
Moranje je samozavaravanje. Uvek ima opcija. Izbegavamo te opcije, jer traže hrabrost da ostavimo neke stvari, ljude ili sliku o sebi iza sebe. Ali kad na kraju uspete da uhvatite konce svog života i dođe osećaj da ste konačno baš tu gde treba da budete, onda shvatite da je bilo vredno toga. Ne idite linijom manjeg otpora. To je vaš život. Konce u svoje ruke.
Autor: Tamara Vidović, telesni psihoterapeut