Roditelji često upadaju u zamku polazeći od pogrešne pretpostavke da ako svom detetu koje je dobilo napad besa objasne da to nije u redu, da će ono prestati da se loše ponaša, potpuno nesvesni da daju objašnjenja koja nisu u skadu sa detetovim nivoom razvoja.
Postoji toliko saveta o tome kako treba postupati sa decom, posebno mlađeg uzrasta, da roditelji često ostaju potpuno zbunjeni i nesigurni po pitanju svojih roditeljskih veština.
Naravno ne postoji jedinstven i jednostavan recept koji se može primeniti na svako dete, ali roditelji moraju da znaju da niko ne poznaje bolje njihovo dete od njih samih, mada im to može izgledati čudno kada im njihov mališan usred samoposluge baci na pod i počne da vrišti.
Ne postoji jedinstven i jednostavan recept koji se može primeniti na svako dete
Zato je možda najbolji savet za mlade roditelje da isprobaju različite metode i provere njihovu efikasnost, pa tek onda ih uvrste u svoj roditeljski repertoar veština.
Jedan od načina u pronalaženju tog puta je i to da roditelji nauče šta ne bi trebalo da čine kada dete počene da besni, jer je znanje o tome koje zamke treba izbegavati podjednako korisno.
1. Ne budite previše strogi
Smatra se da je uzrast od dve do tri godine perioda kada su deca najtvrdoglavija i najnefleksibilnija. Roditelji to često ne prepoznaju kao normalan deo razvoja deteta. Umesto toga, frustrirani su i zbunjeni, jer im dete sve više izgleda iracionalno i van kontrole.
Kao odgovor na to, neki roditelji pokušavaju da zauzdaju svoje dete. Nadaju se da će zahvaljujući strogoj disciplini, dete postati manje samovoljno. Na nesreću, na taj način oni upadaju u nadmetanje sa detetom čija je volja jača. Otvaraju front u kome nema pobednika.
Umesto toga, možda bi trebalo da pokušaju da budu malo fleksibilniji i svom samovoljnom mališanu ponude više izbora, a ne manje. Možda zvuči neobično, ali na taj način daju detetu osećaj kontrole dozvoljavajući mu da samo odlučuje o nekim nebitnim stvarima.
Roditelji ne smeju biti ni previše strogi, ali ni previše popustljivi
Dugoročno, dete će steći osećaj autonomije u realnom svetu koji je vrlo struktuiran i orjentisan na pravila. Jednostavno, mogućnost da svakodnevno donosi neke male odluke smanjuje verovatnoću da ćete se jednog dana sukobiti oko mnogo važnijih stvari.
2. Ne budite previše popustljivi prema detetu
Ovo ponovo zvuči zbunjujuće, ali roditelji moraju da zapamte da ne bi trebalo da deci dozvole previše mogućnosti da biraju šta žele jer im se to može obiti o glavu. Ne bi trebalo da budu toliko popustljivi da njihovo samovoljno dete više i ne zna šta bi htelo.
Na primer, nemojte dozvoliti da vam dete diktira uslove kada će ići na spavanje. Unapred mu recite, nešto poput: „Večeras ćemo pročitati dve priče i jednu pesmicu i onda je vreme za spavanje. Ako se probudiš usred noći, vratićemo te u tvoj krevet i tu ćeš ostati“.
Molaj deci treba neko da bude glavni, a to jedino mogu biti roditelji. Iako mogu imati koristi od toga što detetu daju mogućnost izbora, takođe će imati koristi i ukoliko postave razumne granice, tako da se dete oseća sigurno i zadovoljno u svojim izborima.
Dobro je eksperimentisati i pokušati da se nađe ravnoteža koja će odgovarati njihovom detetu.
3. Ne pokušavajte da urazumite prkosno dete
Deca predškolskog uzrasta, a posebno ona oko druge godine života su po prirodi iracionalna. Kada dete dobije napad besa roditelji često pokušavaju da mu objasne zašto ne treba tako da se ponaša što potpuno prevazilazi njegov nivo razvoja. Ishod je da dete nastavlja da vrišti i da se valja po podu, što roditelje dodatno frustrira.
Osnovno pravilo je da pokušate da upotrebite približno onoliko reči koliko godina ima vaše dete. Na primer, ako vas dvogodišnja ćerka ugrize, samo kažite „Nema ujedanja” i udaljite je. Ako vaš petogodišnjak počne da se bacaka nasred prodavnice, kažite jednostavno „Ne plačemo zbog izgračaka“ i izađite iz prodavnice.
Osnovno pravilo kada se ubeđujete sa detetom: Koliko godina, toliko reči
Poenta je u tome da vaš dug, pa čak i smiren govor, ništa ne rešava. Dete se jednostavno isključi. Umesto toga, najbolji način da izađete na kraj sa prkosnim mališanom je brza neposredna akcija koja uključuje najmanji mogući broj reči.
Budući da mi kao odrasli komuniciramo na uglavnom racionalan i zreo način sa drugim odraslima, pretpostavljamo da to možemo učiniti i sa svojom mališanima. Međutim, imajte na umu da vašem detetu u ovoj fazi razvoja nedostaje zrelost da bi većinu vremena bila razumna.
Dakle, budite kratki. I budite smireni.
4. Ako dete viče vi nemojte
Mališani između dve i šest godina često gube živce i vrište. Glavni razlozi za to su nedostatak zrelosti, nemogućnost verbalnog izražavanja i frustracija zbog nemogućnosti da obrade situaciju u kojoj su se našla.
Recimo, detetu ne polazi za rukom da sastavi novi „lego“ set i počinje da baca kockice na sve strane i da vrišti. Roditelj bi trebalo da bude smiren, da ga uzme za ruku i kaže „Ne vrištimo i ne bacamo igračke“, a zatim da ga odvede u drugu sobu da se smiri.
Mališani ne znaju šta da rade kada se suoče sa naletom emocija, pa rade ono što im dođe prirodno: počnu da plaču i besne. Ovakvo ponašanje je sasvim normalno za svu malu decu. Ipak, moraju naučiti da to nije prihvatljivo. Posao roditelja je da pokažete detetu pravi način da reaguje, a ako ostanu mirni i dosledni tako će ih najbolje naučiti.
Izvor: RTS