Увод бих радо написала блаже, политички коректније, али ситуација на улицама главног нам града, а вероватно и осталих градова, то не дозвољава. Можда бих, у ствраи, најрадије почела са ”Аман, људи, да ли сте нормални?”, али ја то нећу урадити, што би неки рекли. Уместо тога, покушаћу да оне који не разумеју – уразумим. Јер овде нема ”моје” и ”твоје” мишљење, нема моје дете је зрело иако има 12 година. Овде има закона, природних, биолошких, па и оних које су донели неки паметни људи.
Дете од десет година, а под ногама мотор од 600 вати и брзина од 25 или 40 километара на час. Ви мислите да је то ”само тротинет” који ће вашем детету донести статус у друштву и завист другара. У пракси, то је возило које дете у том узрасту не може да контролише, јер не разуме саобраћај и нема рефлекс да реагује.
Да кренемо од поменутих закона
Није ствар укуса ни стила васпитања. Српски закон електрични тротинет третира као „лако електрично возило“, односно моторно возило са најмање два точка, без места за седење, снаге до 0,6 кW и брзине до 25 км/х. Уз то, деца млађа од 14 година по закону ни под каквим условима не смеју да управљају електричним тротинетом. Родитељ који га купи осмогодишњаку или дванаестогодишњаку дакле свесно крши пропис, а не „само мало претерује“. За млађе од 14 година предвиђена је и казна за родитеља или старатеља у прекршајном поступку.
Ни старији од 14 година немају слободу да возе где хоће. Тротинет не сме на аутопут ни на мотопут, а забрањени су и вожња по тротоару и у пешачким зонама, као и вожња две особе на једном тротинету. Уз то, возило мора имати регистрациону налепницу коју издаје Агенција за безбедност саобраћаја, а казна за непостојање налепнице је 10.000 динара. Казне за поједине прекршаје крећу се од 3.000 до 10.000 динара, али новац је ту најмањи проблем.
Опасности: зашто деца нису мали одрасли
Процена брзине и удаљености. Дете у основној школи још увек лоше процењује колико му треба да се заустави, колико је аутомобил далеко и којом брзином се приближава. Развој периферног вида и процене опасности траје годинама.
Мали точкови, велика брзина. Тротинет има мале точкове, па га рупа, шахт или ивичњак лако избаце из равнотеже. Одрасла особа се некад искобеља из пада, а дете типично пада преко управљача, на главу и руке.
Невидљивост. Дете на тротинету је ниско, мало и брзо. Возач аутомобила га често види тек кад је прекасно, нарочито на изласку из дворишта, паркинга или с пешачког прелаза.
Пешаци као жртве. Деца на тротинетима нису опасна само по себе, него и по друге. Старије особе, труднице и мала деца коју родитељи воде за руку могу да заврше у болници после судара са „основцем на струји“.
Лажни осећај сигурности. Родитељи често мисле: „Вози само око зграде.“ Највише незгода се управо дешава на кратким, „познатим“ релацијама, где дете мисли да је све под контролом, а родитељ не гледа.
А шта ако се нешто деси?
Овде је оно о чему родитељи најмање размишљају. Ако дете на тротинету повреди другу особу, одговорност не пада на дете, него на вас. Кад повреде настану, не питају се „ко је крив“, него „ко је дозволио“. Закон предвиђа и затворске казне за наношење тешких телесних повреда, а за случај да возач тротинета некога усмрти, казна затвора се креће од две до дванаест година. Дете те године неће одслужити, али ће родитељ живети са тим што је дозволио, а правно се суочава с последицама.
„Али сви у разреду имају“
Ово је најчешћи аргумент, али и најслабији. Чињеница да је неко нешто купио не мења чињеницу да је опасно ни да је противзаконито. Да су сви купили детету цигарете, бисте ли и ви?
Заштита детета често значи бити онај „лош“ родитељ коме дете замера. Боље да вас дете неколико месеци сматра неправедним него да хитна помоћ одлучује о остатку ваших живота.
Љубав према детету не значи испуњавање сваке жеље. Понекад највећи доказ бриге јесте одговор „не“. Електрични тротинет за основца није поклон, него позајмљена опасност: закон то јасно забрањује, а статистика повреда на путу и тротоару то сваке године потврђује.