Харијет Манкастер, британска ауторка и илустраторка чија је Исидора Мун освојила срца милиона (да будемо прецизни, 7 милиона) деце широм света — па и код нас — створила је нову јунакињу. И она носи исти сентимент, исту топлину, врцавост и онај несташлук који плени. Зове се Виска Цветић. Није пола вила, пола вампир, као Исидора. Она је минијатурно биће рођено из – кристала!
Манкастер каже да је од малена била опседнута минијатурним световима. У њеном дому стоји кућица за лутке у облику замка — и није је купила за децу. Купила је за себе. Из те исте фасцинације родило се и Дневник Виске Цветић: Нова школа. Виска је јунакиња висока свега девет и по центиметара, која живи у Висклинговом шумарку. ”Родила” се из кристала, и у џепу школске униформе носи ситну фигурицу која јој даје храброст.
Јер Виски треба храброст. Њена породица се управо преселила и она мора да крене у нову школу — далеко од свега познатог, а пре свега далеко од најбоље пријатељице Луне, с којом се испилила исти дан и с којом је годинама делила тајни свет који су саме измислиле. У том свету живели су Твиглинзи — ситна чаробна бића којима су заједно давале имена и смишљале судбине. Виску фигурица једног таквог Твиглингса прати у нови живот, у џепу, као тихи талисман.
У новој школи, Академији мастиљарки, две другарице је одмах узимају под своје — Клеобел и Примроуз. Диве се њеном цртању, њеном смислу за моду. И Виска је захвална. Коначно неко ко је прихвата! Али што више времена проводи с њима, то више осећа да мора да постане неко други. Да сакрије шта заиста воли. Да се уклопи у савршено усклађен трио који не оставља много места за нешто што није — њихово.
Ту почиње права прича.
Јер Дневник Виске Цветић није само књига о промени школе — мада ће свако дете које је то прошло одмах препознати онај камен у стомаку првог дана, онај осећај да све што си био до јуче овде нико не зна и не цени. Ово је прича о нечему с чиме се деца сусрећу много пре него што нађу речи за то: о притиску да будеш онакав какав други желе, и о тихој, али баш великој храбрости која је потребна да останеш свој. Виска не прави буку. Она покушава, прилагођава се, греши, осећа се изгубљено — али полако, ипак, проналази пут до себе. И то пут који је истински њен.
Књига носи и једну финију, можда важнију поруку: није свако пријатељство које почне топлином и прихватањем — право пријатељство. Деца то тешко уче и то је лекција која боли. Виска то учи кроз моду, цртање и школске ходничке драме, у магичном свету који изгледа другачије од нашег, али су осећања потпуно иста.
Родитељи који су некад гледали дете како се мења да би се уклопило — како постепено одустаје од онога што воли, од начина на који се облачи, од игара које сматра „превише детињастим“ пред новим другарима — знаће зашто је ова прича важна. Не зато што даје готове одговоре, него зато што их деца читају и тихо препознају себе. А то препознавање, када дође кроз причу, а не кроз разговор с родитељем који „не разуме“, има посебну моћ.
Све то долази у омоту који је прави визуелни ужитак: књига је писана у форми дневника, пуна илустрација у боји, с писмима, школским распоредима и детаљима који изгледају као да их је сама Виска залепила на странице. Управо онако како је Манкастер увек радила — светови које ствара нису само за читање. Они су за гледање, за враћање, за откривање нових детаља при сваком следећем читању.
Јер Виска се не чита само једном. Чита се поново и поново, сваки пут другачије.