Хеликоптер деца имају слабије шансе да нађу и задрже посао. Можда је то једно од објашјења све учесталије депресије код младих.
На послу, редовно добијам мејлове овог типа: “Моје дете ће ускоро дипломирати па вам се јављам да се распитам да ли запошљавате.” Одговарам увек исто: “Ако ваше дете није способно да нам се само јави, није способно ни да овде ради”
Ово је један од коментара на текст америчког сајта Хафингтон пост, на тему незапошљивости генерације коју су одгајали тзв. “хеликоптер родитељи”. Вероватно сте већ чули за “хеликоптер родитељство” – у питању је презаштићујући и претерано надзирући приступ родитељству који је у последње две деценије постао свеприсутан, па су прве генерације деце која су подигнута на овакав начин већ увелико део тржишта радне снаге. Ту се и показују неке од највећих мана хипернадзирања деце, јер младим људима који започињу сопствени животни пут све више недостају самосталност и иницијатива. “Хеликоптер деца имају слабије шансе да нађу и задрже посао,” а истовремено “никада не науче како да се носе са губитком, неуспехом и разочарењем”, што су изазови са којима свако мора да се суочава. Њихова ниска толеранција на фрустрације и недостатак радне етике чини их лошим радницима који нису на висини додељених их задатака. Штавише, када родитељ доведе своје двадесетогодишње дете на интервју за посао, послодавац мора да се запита да запошљава дете или одраслу особу, и хоће ли ће тој младој особи родитељ бити потребан и на радном месту?
“Људи проблеме решавају тако што покушавају, праве грешке, уче из њих и онда покушавају поново. Овај процес развија самопоуздање, компетенцију и свест о сопственој вредности. Хеликоптер родитељи спречавају децу да развију ове особине, неопходне за успешну каријеру,” пише Хафингтон Пост. Њихов приступ је да свако дете има право да буде победник и има добре оцене, без обзира на резултате. Проблем је у томе што на радном месту побеђују само најбољи и награђује се само квалитетно обављен посао. То за хеликоптер генерацију представља шок и чини их склоним одустајању.
Што је још горе, њихови родитељи, који су их из најбоље намере учинили неспособним да се сами изборе на тржишту радне снаге, имају велика очекивања од њих, и та очекивања пренели су и на своју децу која верују да заслужују лагодне и успешне животе.
Можда је то једно од објашјења све учесталије депресије код младих. Како пише психолог Барб Нефер, свака пета млада особа доживела је депресију на раду, у поређењу са 16% младих из претходних генерација. Такође, миленијалци више изостају са посла, и чешће улазе у конфликтне ситуације и изазивају инциденте у односу на њихове родитеље из генерације икс из 60-их и 70-их и послератне бејби бум генерације.
Деца хеликоптер родитеља и као студенти чешће пате од депресије у односу на друге младе, пише психотерапеут и саветник Брук Донатон за Вашингтон Пост и објашњава да наметљиво родитељство спречава развијање самосталности и компетенције код деце, што чини децу више зависном од родитеља и мање способном да извршавају задатке без родитељског надзора.
Волети своје дете значи бити му водич, заштитник и подршка. Међутим, то не значи и све време попут хеликоптера лебдети изнад њега и штитити га преко сваке мере тако да никад не научи како да се дочека на своје ноге и носи са изазовима и неуспесима. Заправо, највећи израз љубави према детету је када се повучете корак уназад, дозволите му да прави грешке и учи из њих. “Понекад је најбољи начин да ‘будете ту’ за своје дете – да не будете ту за њега. Тако му дозвољавате да развија самопоуздање, способности, емоционалну интелигенцију и свест о сопственој вредности,” закључује чланак у Хафингтон Посту, и подсећа да је деци најпотребније да од њих створимо функционалне одрасле људе, охрабрујући их да што више ствари раде сами, без наше помоћи и надзора.
Пише: Јована Папан
Извор: Детињарије