Poslednjih dana, pa i nedelja, udžbenici su česta tema. Postavlja se pitanje da li je zaista u interesu srpskih đaka da se izrada onih najvažnijih materijala iz kojih će učiti prepusti JEDNOJ izdavačkoj kući i JEDNOJ grupi autora, koji bi, bez ikakve konkurencije, imali veoma upitnu motivaciju da se istinski potrude da kreiraju nešto zaista kvalitetno. Da se trude, nadograđuju. Uostalom, zamislite BILO KOJU industriju bez konkurencije. Zamislite da imate samo jednog operatera mobilne telefonije, jednog proizvođača mlečnih proizvoda, jednu izdavačku kuću. Zbog čega bi se oni, zaboga, trudili da se dopadnu i istaknu, kad će svi u svakom slučaju kupovati od njih, makar kvalitet bio na najnižem nivou? Ovo je tema o kojoj retko razmišljamo, a trebalo bi.
Druga, jednako važna, jeste i nedovoljno razumevanje načina na koji udžbenici nastaju. Upravo je o tome detaljno govorila autorka i urednica IK ”Eduka”, dr Monja Jović. Njeno objašnjenje koje bi svaki roditelj i nastavnik trebalo da pročitaju, prenosimo u nastavku.
”Svi udžbenici u Srbiji pišu se po zvaničnim nastavnim planovima i programima koje je propisala država i koji su obavezujući dokumenti za sve koji ih pišu, zajedno sa svim ostalim propisima i standardima koje je država u toj oblasti odredila.
Svi udžbenici u Srbiji prolaze proces odobravanja koji uključuje pregled od strane komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
Komisije Zavoda vode računa o tome da svaki zarez u udžbeniku bude usklađen sa navedenim nastavnim planom i programom i svim ostalim propisanim standardima i zakonskim okvirima. Ukoliko se primeti bilo kakav, i najmanji izlazak iz tih okvira, pa na primer, u drugom razredu autori udžbenika imenuju „pridev” umesto da samo napišu „reči koje opisuju” – to se vraća autorima i izdavaču na doradu, jer se pojam „pridev” po planu i programu uvodi tek od trećeg razreda.
Za tu doradu izdavač ima kratak zakonski rok, nakon čega udžbenik iznova šalje u ZUOV. Ukoliko izdavač ne posluša preporuke komisije ZUOV-a, njegov udžbenik neće dobiti odobrenje da se koristi u nastavi. Na primer, izdavaču stigne šta tačno treba ispraviti u udžbeniku istorije za osmi razred, sve do u rečenicu, na, na primer, dvanaest gusto kucanih strana. Ako to autori ne urade – udžbenik nije u školama i nije u nastavi, mogu samo odustati od meseci rada i novca uloženog u stvaranje i oblikovanje te knjige.
Nakon toga udžbenik potvrđuju i odobravaju više instance – Nacionalni prosvetni savet i ministar.
Gde je tu prostor za autora i tim izdavača udžbenika? Evo, objasniću vam i to. Prostor se svodi na didaktičko i metodičko znanje i umenje autora i urednika, na njihovu kreativnost i osetljivost za potrebe deteta, nastavnika i probleme realne učionice. Ti ljudi uzmu tu često sumnjivu strukturu nastavnog plana i programa, koja je često puna čudnih diskontinuiteta, pretrpana sadržajem, ili nedovoljno definisana u smislu načina sprovođenja – i onda oblikuju udžbenik koji treba da amortizuje te nedostatke, uvaži potrebe što većeg broja adresata, jer deca napreduju različitim ritmom, i još da nastavniku da ideje za neki kreativniji pristup u učionici. Zato su udžbenici danas, koliko god nad tim lažno lamentirali uglavnom oni koji su lenji da o oblasti išta saznaju – bolji nego u doba jednog državnog izdavača. Prosto – dogodila se konkurencija, dogodila se razmena ideja – i ljudi iz prakse, iz stvarne učionice – postali su pisci udžbenika. I ta promena paradigme bila je dobra.
U kontekstu udžbenika u Srbiji glavni epitet koji se u javnosti plasira jeste epitet ”besplatni”. Niko nikada, ni iz vlasti, ni iz opozicije, a kako stvari stoje ni iz prosvetnih krugova – ne govori o udžbenicima u kontekstu kvaliteta.
Živimo u globalizovanom društvu znanja u kom je udžbenik strateški resurs čiji kvalitet mora imati veliki uticaj na nastavu. Da objasnimo i to. Živimo u dobu u kom deca vrlo brzo steknu lažni utisak da je znanje od njih udaljeno jednim klikom – i stoga prva stvar koju ih moramo naučiti jeste kritičko preispitivanje svakog izvora informacija. Dakle kod deteta od deset godina već mora postojati izgrađena svest da sve što pročita na internetu možda nije istina, ali da zato ima udžbenik iz prirode i društva, matematike ili srpskog jezika, likovne ili muzičke kulture, u kom su predstavljene neke neupitne činjenice oko kojih postoji određeni naučni i etički konsenzus. Zato je od ključne važnosti šta i kako piše u nastavnim planovima i programima svakog predmeta i zato je od nemerljivog značaja da svaki udžbenik bude kvalitetno didaktički oblikovan da detetu zaista pomogne da se u toj materiji snađe, i da – iz ugla onoga što je naučno zasnovani pogled na svet i što posreduje neke univerzalne humanističke vrednosti – kritički prilazi svim drugim informacijama.
Ta pažnja sa kojom se oblikuju udžbenici u uspešnim zemljama, u kojima oni služe tome da decu zapravo nauče kako da doživotno uče, jer je to imperativ u obrazovanju današnjih generacija koje žive u ovom tehnološki revolucionarnom vremenu – ta je pažnja nama nezamisliva. Ja sam kao urednik držala u rukama materijale za koje sam bila svesna da – da se sada okupimo svi mi koji dvadeset godina izrađujemo najbolje udžbenike u Srbiji i da damo sebi rok od pet godina rada – ne bismo mogli dostići taj kvalitet. Takvi su udžbenici gospodara sveta i onih koji su u trci za gospodare sveta. Koštaju mnogo, sa razlogom. Ne bismo mogli zato što je u pitanju pogled na svet, pogled koji imaju privilegovani, oni kojima glavni epitet uz sredstvo za učenje nije „besplatni” već najbolji, najefikasniji, najuspeliji, najinovativniji, najkreativniji.
Sve i jedna primedba na udžbenike, dakle, ima samo jednu adresu – ta adresa je Ministarstvo prosvete i njegovih tela, koja imaju POTPUNU KONTROLU NAD SADRŽAJEM UDŽBENIKA. Kad se pitate zašto ima ili nema u nekom razredu Desanke Maksimović, zašto je neka istorijska činjenica interpretirana tako kako jeste, zašto rod i pol, zašto ovo ili ono, sva ta pitanja ne postavljate izdavačima, nego Ministarstvu prosvete, naročito ukoliko ste novinar i vaš posao je da budete elementarno obavešteni o tome kako stvari funkcionišu.
U ovoj zemlji država je obezbedila zakonsku i svaku drugu kontrolu kakvi materijali ulaze u škole i šta se u tim materijalima posreduje kao poruka. Nema tu strani izdavač, Pera, Đoka i Vasa, to je sve u rukama države. Ko na državu utiče da radi kako radi – to je pitanje na koje radoznaliji mogu tražiti odgovor ukoliko ih tema baš interesuje, ali da – sve je to naposletu u rukama države, nikoga do države. Zato kad predstavnici države izađu u javnost govoreći o udžbenicima kao o nečemu nad čim nemaju kontrolu oni prosto govoreći – lažu i peru ruke. Čim počnu o udžbenicima znajte da lažu.
Dakle: ne smemo gubiti iz vida sledeće: u Srbiji je država i isključivo država kontrolor svih procesa u čitavom obrazovanju. Čije agende država u ovom globalnom kontekstu sprovodi, sprovodi li ičije ili je ovo stanje rezultat višedecenijskog negovanja nekompetencije među donosiocima odluka – neka ostane predmet debate i istraživanja. Ali rezultat tog pogrešnog rada ili prostog nerada i nestručnosti vidimo na ulici, i vidimo u tome što nam deca danas nisu u školama. Učionica je izašla na ulicu jer više ne može da trpi toliku količinu pritiska nestručnih, neosetljivih ili možda i malicioznih donosilaca odluka u obrazovanju.
Udžbenici su jedan delić tog problema, a za svaki pojedinačni – adresa je ista:
NEMANJINA 22-26.”