Сви ми грешимо, а кад погрешимо постоји нека последица, да бисмо добили повратну информацију да је то што смо урадили погрешно и онда из тога да нешто научимо. Сами или уз нечију помоћ, каже професор Александар Бауцал за Јутарњи програм телевизије Нова С.
– Зато треба да правимо разлику јер постоји казна и постоји последица. Казна значи да неко спроводи силу над тобом и ти често онда можеш да се фокусираш на то ко те је казнио, зашто те је казнио, да помислиш “ма сигурно ме не воли”… Као кад изгубимо неку фудбалску утакмицу па се сручимо на судије, а из тога ништа не научимо. – објашњава професор Бауцал.
Догађаји у Суботици, Трстенику, Новом Пазару не престају да буду једна од главних тема јавности, а просветни радници организују протесте са циљам да се пронађе решење за проблем насиља у школама.
Професор Александар Бауцал и представница Синдиката образовања Валентина Илић говорили су у овој теми за ТВ Нова С и сложили се да избацивање ова два ученика из школе није решење за проблем.
– Свакако да, када погрешимо, мора да постоји последица за тај поступак. Али то је другачије од казне јер је то последица нечега што сам ЈА изабрао да урадим. И лакше је да из тога нешто научим. Наравно да је ово понашање потпуно неприхватљиво и да смо сви били шокирани, али мислим да се овде створила једна атмосфера линча, где је само важно да се што више казни насиље у школи и ми ћемо онда као публика бити задовољни. А то није решење. Ово дете је на почетку свог живота и ако га ми гурнемо на маргине, ако му не дамо другу шансу, мислим да ћемо направити само још већи проблем. – рекао је Александар Бауцал.
Оно што је додатно зачудило и згрозило јавност је и изјава професорке да је нико од родитеља ученика није позвао да се извини за поступке њихове деце.
О томе говори и Валентина Илић, која каже да је овај догађај “добио широку симболику повређеног достојанства просветних радника Србије”.
– Ово је само окидач те немоћи. На протесту који смо организовали 30. новембра чула сам од својих колегиница из разних крајева Србије приче које су ми натерале сузе на очи. Једну од њих ученица је исекла ножем. То се десило у Смедеревској Паланци прошле године 1. фебруара. Пришла је ученици да јој покаже задатак, а она је извадила нож и исекла је. Ми у последњих 20 година имамо најниже плате у јавним службама и то не можемо да пренебрегнемо. Ако хоћемо да ценимо једну струку, ценићемо је по томе како од тог посла може да се живи. – каже Валентина Илић.
Професор Бауцал говорио је и о колективној одговорности свих нас за стање у коме се налази наш образовни систем.
– Сви ми градимо однос према било којој институцији у односу на то како се други људи према томе односе. Ако ви као дете видите да одрасли то не вреднују, да се не бавимо образовањем као важним сектором друштва, да сви кажемо да је просвета сектор за страначко поткусуривање, ми тиме заједно деци шаљемо важну поруку – да образовање није битно. Па онда није битан ни тај наставник испред њега. Код нас су најуспешнији они који нису успели на основу знања чак и кад га имају. Ми смо то претворили у неку вредност, па кажемо “ми смо сналажљиви” и деца све то виде. За све то што се дешава смо сами одговорни јер смо паркирали образовање на један слепи колосек и као друштво се тиме не бавимо. – сматра проф. Бауцал.
Валентина Илић каже да је први степеник у изградњи става према школи код деце – однос родитеља према наставнику.
– Какав је однос родитеља према просветним радницима, то ће преписати и дете. Породица је основна мера у целој овој причи. Имате различитих родитеља, а у својим искуствима сам наилазила на родитеље који своју децу не заслужују, али и обрнуто.
Да ли је бољи био систем кад је наставник био увек у праву или је боље сад кад деца имају право гласа.
– Ми смо некад имали став немој да мислиш неко други ће да мисли за тебе, друга страна је увек у праву, ти си ту да учиш. Дечја права су важна и то што смо на њих ставили фокус је добро, али не смемо да заборавимо да и наставници имају своја права. Свакако нећемо решити проблем тако што ћемо се вратити у то старо време, ућуткати децу и претворити их у неке особе које неће мислити него прихватати што им се каже. Зато морамо наћи начин да пређемо у неки нови модалитет и да се не заглавимо у другом екстрему где су наставници жртве у школи. – истиче професор Александар Бауцал.
На питање да ли избацивање ова три дечака из школе значи то да их се систем одрекао, Илић тврди да није тако.
– Избацивање из школе не значи да се систем одрекао детета, он може да се врати у школу. ЦЗСР треба да преузме своју функцију, требало би школа, педагози, професори да буду укључени, без обзира на то што су сад избачени.
Када се деси инцидент попут овог у Трстенику, сигурно да су то деца с којом су се проблеми појављивали и раније, верује професор Бауцал.
– Ја сам сигуран да су се проблеми са децом појављивали и пре инцидента и нико није реаговао на време. То значи да смо сви заказали – и школа и социјална служба и та породица није добила подршку да на неки начин превенира овакве догађаје. Ми смо се свели на то да нам је данас битно да се дете из школе врати живо и здраво, а ако неко наш ради у школи, да се врати читав. Образовање не служи томе. То је, заправо, велика казна коју добијамо за наше поступање јер занемарујемо образовање и шаљемо поруке да оно није битно.