Svi mi grešimo, a kad pogrešimo postoji neka posledica, da bismo dobili povratnu informaciju da je to što smo uradili pogrešno i onda iz toga da nešto naučimo. Sami ili uz nečiju pomoć, kaže profesor Aleksandar Baucal za Jutarnji program televizije Nova S.
– Zato treba da pravimo razliku jer postoji kazna i postoji posledica. Kazna znači da neko sprovodi silu nad tobom i ti često onda možeš da se fokusiraš na to ko te je kaznio, zašto te je kaznio, da pomisliš “ma sigurno me ne voli”… Kao kad izgubimo neku fudbalsku utakmicu pa se sručimo na sudije, a iz toga ništa ne naučimo. – objašnjava profesor Baucal.
Događaji u Subotici, Trsteniku, Novom Pazaru ne prestaju da budu jedna od glavnih tema javnosti, a prosvetni radnici organizuju proteste sa ciljam da se pronađe rešenje za problem nasilja u školama.
Profesor Aleksandar Baucal i predstavnica Sindikata obrazovanja Valentina Ilić govorili su u ovoj temi za TV Nova S i složili se da izbacivanje ova dva učenika iz škole nije rešenje za problem.
– Svakako da, kada pogrešimo, mora da postoji posledica za taj postupak. Ali to je drugačije od kazne jer je to posledica nečega što sam JA izabrao da uradim. I lakše je da iz toga nešto naučim. Naravno da je ovo ponašanje potpuno neprihvatljivo i da smo svi bili šokirani, ali mislim da se ovde stvorila jedna atmosfera linča, gde je samo važno da se što više kazni nasilje u školi i mi ćemo onda kao publika biti zadovoljni. A to nije rešenje. Ovo dete je na početku svog života i ako ga mi gurnemo na margine, ako mu ne damo drugu šansu, mislim da ćemo napraviti samo još veći problem. – rekao je Aleksandar Baucal.
Ono što je dodatno začudilo i zgrozilo javnost je i izjava profesorke da je niko od roditelja učenika nije pozvao da se izvini za postupke njihove dece.
O tome govori i Valentina Ilić, koja kaže da je ovaj događaj “dobio široku simboliku povređenog dostojanstva prosvetnih radnika Srbije”.
– Ovo je samo okidač te nemoći. Na protestu koji smo organizovali 30. novembra čula sam od svojih koleginica iz raznih krajeva Srbije priče koje su mi naterale suze na oči. Jednu od njih učenica je isekla nožem. To se desilo u Smederevskoj Palanci prošle godine 1. februara. Prišla je učenici da joj pokaže zadatak, a ona je izvadila nož i isekla je. Mi u poslednjih 20 godina imamo najniže plate u javnim službama i to ne možemo da prenebregnemo. Ako hoćemo da cenimo jednu struku, cenićemo je po tome kako od tog posla može da se živi. – kaže Valentina Ilić.
Profesor Baucal govorio je i o kolektivnoj odgovornosti svih nas za stanje u kome se nalazi naš obrazovni sistem.
– Svi mi gradimo odnos prema bilo kojoj instituciji u odnosu na to kako se drugi ljudi prema tome odnose. Ako vi kao dete vidite da odrasli to ne vrednuju, da se ne bavimo obrazovanjem kao važnim sektorom društva, da svi kažemo da je prosveta sektor za stranačko potkusurivanje, mi time zajedno deci šaljemo važnu poruku – da obrazovanje nije bitno. Pa onda nije bitan ni taj nastavnik ispred njega. Kod nas su najuspešniji oni koji nisu uspeli na osnovu znanja čak i kad ga imaju. Mi smo to pretvorili u neku vrednost, pa kažemo “mi smo snalažljivi” i deca sve to vide. Za sve to što se dešava smo sami odgovorni jer smo parkirali obrazovanje na jedan slepi kolosek i kao društvo se time ne bavimo. – smatra prof. Baucal.
Valentina Ilić kaže da je prvi stepenik u izgradnji stava prema školi kod dece – odnos roditelja prema nastavniku.
– Kakav je odnos roditelja prema prosvetnim radnicima, to će prepisati i dete. Porodica je osnovna mera u celoj ovoj priči. Imate različitih roditelja, a u svojim iskustvima sam nailazila na roditelje koji svoju decu ne zaslužuju, ali i obrnuto.
Da li je bolji bio sistem kad je nastavnik bio uvek u pravu ili je bolje sad kad deca imaju pravo glasa.
– Mi smo nekad imali stav nemoj da misliš neko drugi će da misli za tebe, druga strana je uvek u pravu, ti si tu da učiš. Dečja prava su važna i to što smo na njih stavili fokus je dobro, ali ne smemo da zaboravimo da i nastavnici imaju svoja prava. Svakako nećemo rešiti problem tako što ćemo se vratiti u to staro vreme, ućutkati decu i pretvoriti ih u neke osobe koje neće misliti nego prihvatati što im se kaže. Zato moramo naći način da pređemo u neki novi modalitet i da se ne zaglavimo u drugom ekstremu gde su nastavnici žrtve u školi. – ističe profesor Aleksandar Baucal.
Na pitanje da li izbacivanje ova tri dečaka iz škole znači to da ih se sistem odrekao, Ilić tvrdi da nije tako.
– Izbacivanje iz škole ne znači da se sistem odrekao deteta, on može da se vrati u školu. CZSR treba da preuzme svoju funkciju, trebalo bi škola, pedagozi, profesori da budu uključeni, bez obzira na to što su sad izbačeni.
Kada se desi incident poput ovog u Trsteniku, sigurno da su to deca s kojom su se problemi pojavljivali i ranije, veruje profesor Baucal.
– Ja sam siguran da su se problemi sa decom pojavljivali i pre incidenta i niko nije reagovao na vreme. To znači da smo svi zakazali – i škola i socijalna služba i ta porodica nije dobila podršku da na neki način prevenira ovakve događaje. Mi smo se sveli na to da nam je danas bitno da se dete iz škole vrati živo i zdravo, a ako neko naš radi u školi, da se vrati čitav. Obrazovanje ne služi tome. To je, zapravo, velika kazna koju dobijamo za naše postupanje jer zanemarujemo obrazovanje i šaljemo poruke da ono nije bitno.