Настава званично траје, а наставници не могу да спрече ђаке да изостају са часова; поједини професори и директори подржавају протест, други клече испред гимназија, трећи ђацима онлајн шаљу наставне материјале како би надокнадили градиво.
Талас студентских блокада запљуснуо је и предуниверзитетски систем. У више гимназија и средњих стручних школа на иницијативу ученика ремети се настава у Београду, Новом Саду, Пожаревцу, Крагујевцу, Чачку, Горњем Милановцу… Махом матуранти, будући студенти, по угледу на садашње академце, најављују и одржавају пленуме, излазе напоље из учионица, демонстративно стоје и ћутке одају почаст страдалима у трагедији у Новом Саду. Носе и транспаренте по угледу на студенте испред својих школа, али и ван школског круга, на улицама. Има и средњошколаца који се придружују студентима стајању испред факултета којима се симболично 15 минута у тишини одаје пошта за 15 жртава пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици.
Ситуација се мења из часа у час, док ученички парламенти или неформалне групе ђака улазећи у блокаде „реорганизују образовни рад и мењају распоред одржавања часова”. Отуда настаје хаос у коме се све мање зна која школа како ради, да ли ради или не ради, где су часови скраћени, где се уопште не одржавају, а где у којим школама нема ни побуне ученика ни штрајка просветних радника. Школска година званично и даље траје, настава би требало да се одвија неометано. Актуелно, прво полугодиште у Војводини завршава се у понедељак 23. децембра, док ће у преосталим крајевима Србије, што значи у највећем броју школа, прво полугође трајати до петка 27. децембра.
Међутим, ван сваког официјелног плана и календара образовно-васпитних активности, у делу школа ђаци бојкотују часове, негде наставу обустављају мањи просветни синдикати, негде траје законски штрајк репрезентативних синдиката. Истовремено, неки наставници подржавају демонстрације ученика, негде школски радници учествују у ученичким митинзима, али не и у организацији ових окупљања и „јавних часова”. Понегде директори гимназија стоје са својим ђацима на мирним протестима, а понегде се на упадљив и сасвим атипичан начин ограђују од побуне ученика, као што је то јуче учинио Радивоје Стојковић, директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, који је иначе и председник Националног просветног савета. Стојковић је био на коленима, клечао је ћутке на прагу школе којом руководи, а онда и поред клупе у дворишту док су ђаци били пред вратима гимназије у блокади.
Шта у пракси значи ђачка блокада школа у збрци просветног система коју очито нико не може да контролише? Ту тренутно влада и семантичка пометња и терминолошки све је измешано, како за Политику потврђује Александар Марков, председник Форума београдских гимназија. Према информацијама које му непрестано стижу, каже да се од 21 гимназије, колико их има у престоници, само у две настава одвија неометано. Он оцењује да ситуација јесте сулуда.
– Углавном су матуранти у блокади. То не значи да школа не ради, него да ученици завршног разреда једноставно одбијају да дођу на наставу. Негде у оваквом бојкоту учествују ђаци свих разреда. Реч је о младима који се сами организују, а нема сумње да они јесу у контакту са студентима јер покушавају да прекопирају студентске блокаде, што се види и из преузимања модела пленума. Међутим, напросто није могуће прекопирати и реализовати у средњим школама оно што се дешава на факултетима, јер студенти и средњошколци нису исто. У школама су, осим матураната, махом малолетни ђаци. А ако хоће пленум, онда у име тих малолетних лица могу да говоре искључиво родитељи који би морали бити позвани на тај неки заједнички састанак на којем би се одлучивало – разјашњава за наш лист Марков.
Наставници на ђачким пленумима, наглашава он, не могу да одлучују о томе да ли ће школе бити блокиране и да ли ће ученици протестовати и са којим захтевима. Као што професори не могу да инсистирају на томе да деца напусте часове због одржавања неког митинга, тако не могу ни за руке да их хватају и враћају у учионице.
– Највећа подршка коју наставници могу да пруже ученицима који бојкотују наставу јесте да осигурају њихов безбедан боравак у школи. Наставници не могу да се сложе са ђачком блокадом школе којом се онемогућава рад образовног система. Можемо, као професори, да се сложимо са ђацима да желимо да живимо у одговорном друштву, али не можемо на иницијативу дела ученика да онемогућавамо другом делу ученика да похађају редовну наставу. Ми смо у бизарној ситуацији да родитељи шаљу децу у школу, а да она не желе да иду на часове и траже подршку наставника. Да ли је посреди пристанак родитеља те деце да не иду у школу ради наставе него да блокирају њен рад? Настава званично и даље траје. Будући да не можемо да спречимо децу да изостају са часова, можемо евентуално да им наставне материјале шаљемо онлајн да бисмо им на тај начин пружили подршку у надокнади пропуштеног градива – указује Марков.
Оног момента када деца изађу из школе и придруже се студентским протестима, блокадама улица, шта ту могу њихови наставници?
– Не могу ништа. Управо гледам своје ђаке, ученике гимназије у којој радим, сви су кренули у колони према Устаничкој улици, носе транспаренте и ја сам у дилеми шта да радим. Да ли да кренем са њима? Незгода је што се сад политички све злоупотребљава. Ових дана долазило је до инцидената, није ми свеједно ишао бих с децом због њихове безбедности, а ако останем у школи, онда сам их препустио улици, нисам се ни потрудио да их како год могу заштитим, што је такође погрешно – поентира Марков.
Он не оспорава да средњошколци имају разлога да буду незадовољни системом у којем се образују, а који је, како илуструје, глас ученика утишао на нулу и није спреман да ставове ђака чује и да им дозволи да утичу на образовну политику.
Извор: Политика