Ако нисте никад чули ”али мама, то имају СВИ осим мене” да ли сте уопште родитељ?
Шалу на страну, ово сасвим сигурно јесте једна од оних фраза која се, како дете расте, све чешће понавља.
Али хајде да застанемо на тренутак.
Па знамо ми овај трик. Ми смо га и измислили.
Сетите се. Имате десет година, договорили сте се са другарима да после школе идете негде, и онда свако кући носио исту причу: „Марка и Милоша је мама пустила, могу ли и ја да идем?“ Циљ? Да родитељи помисле да су сви други већ рекли „да“ — па зашто би они били једини који кажу „не“? Тактика је била беспрекорна. Проста, ефикасна и готово увек делотворна.
Ваша деца нису глупља од вас. Знају исти трик, а ви сте га заборавили. Само су га мало надоградила.
„Сви“ — магична реч која значи: барем један
Истраживања дечје психологије одавно су потврдила оно што родитељи инстинктивно осећају: када дете каже „сви“, оно најчешће мисли на једног, можда двојицу вршњака који нешто имају или смеју. Остало је наратив који се гради око те једне тачке. Деца нису лажљивци — она су мајстори приповедања. Узму један пример, направе од њега тренд, а од тренда направе друштвену норму.
И онда ви седите и размишљате: па зар стварно само моје дете нема телефон у четвртом разреду?
Одговор је, у великом броју случајева — не. Није само ваше.
Зашто тако лако падамо на ову фору?
Зато што у нама активира нешто сасвим природно — страх од искључености. Не наше, већ наше деце. Ми не желимо да наше дете буде аутсајдер, да се осећа другачије, да не припада групи. То је родитељски инстинкт и нема у њему ничег лошег.
Али ту лежи замка. Деца то интуитивно осећају и несвесно (а некад и свесно) притискају тачно то дугме.
Поред тога, фраза „сви имају“ пребацује терет одлуке са вас на имагинарну групу. Више није „хоћу телефон“ — то је захтев који можете да одбијете. Сада је „једино моје дете нема телефон“ — а то је оптужба. И многи родитељи, несвесно, пристају да се бране од оптужбе уместо да процењују захтев.
Како изаћи из те замке?
Пре свега — проверите. Буквално. Следећи пут кад чујете „то сви имају“, питајте мирно и без сарказма: „Ко све има? Наведи ми имена.“ Деца најчешће набрајају два-три можда пет имена, а онда застану. И тада, полако, цела конструкција почне да се распада.
Затим, раздвојте два питања која се лако мешају: да ли је нешто добра идеја и да ли то сви имају. Чак и кад би сви имали — то не значи да је право време, прави узраст или прави избор за ваше дете и вашу породицу.
И на крају, будите директни. Није срамота рећи детету: „Чак и да сви имају — ми одлучујемо када је право време за тебе, не другарство.“ То није окрутност. То је родитељство.