Родитељи су изабрали школу за свог сина, који је на јесен требало да постане првак. Пошто су били заузети, замолили су деду да га одведе да се упозна са будућим учитељем.
Ушли су у двориште и одмах су деца почела да их задиркују.
– Какав смешан старкеља! – добаци један дечак.
– А види овог другог… Дебељуца! – прихвати други.
Деца су викала и скакала око деде и унука све док није звонило за почетак часа. Деда ухвати унука за руку и пође разочарано.
– Нећу ићи у школу? – упита унук.
– Не у ову. – одговори деда.
Он одведе дечака кући и остави га код баке, а онда крену да тражи праву школу. У коју год да је дошао, сачекао би да се заврши час, а онда би гледао како се деца понашају. Негде су га деца игнорисала, негде се подсмевала, негде су га гађала отпацима…
На крају је дошао до једне школице са малим двориштем. Наслонио се на ограду и посматрао како се деца играју. Када су га угледала, деца су притрчала према огради.
– Јеси ли добро, дедице? – упита једно дете.
– Желиш да донесемо чашу воде? – пита друго.
– Да позовемо учитеља? – запита треће?
Тада се у дворишту појави млади учитељ. Деда приђе, рукова се са њим и рече: „Одабрао сам праву школу за свог унука!“
– Ово је мала школа… – рече учитељ.
Деда не хтеде да му доказује ништа, окрену се и оде задовољан кући.
За вечером је испричао шта се десило.
– Али, оче, ти си неписмен. Како знаш који учитељ је најбољи? – упита га снаја.
– По томе како се његови ученици понашају. – одговори старац.
Александра Лопатина, Приче за децу и одрасле
Преузето са профила: Учитељица Јасмина и мали креативци